Autobusom do pakla
Kako zamisljam put za pakao? Pa, kao cekanje autobusa.
A sam pakao? Kao voznju autobusom.
Jutarnjim, vecernjim, u vreme spica ili ne, nije ni bitno.
Jutro je.
7sati 25minuta.
Pomalo prohladno.
Autobus je posve pun. Ovo je prva stanica, a bus krece za 5 minuta.
Mali ljudi koji na ledjima tegle velike, sarene ranceve, ucinise da autobus lici na vasar.
Previse roze boje, devojcice u teksas suknjicama i sarenim carapicama, a decaci koji su tek otkrili cari dezodoransa pa ga sad zloupotrebljavaju.
Nema mesta da se sedne.
To bas utice na moje, jos uvek ne probudjeno raspolozenje.
Kada je mirisljavo, sareno zabaviste napustilo autobus (sto je bilo na drugoj stanici)
u autobusu ostaju samo odrasli, obuceni u ne tako vesele boje
i licima prepunim ocaja. (Sigurno svi oni mrze posao.
Sto nemaju kola.
Sto se voze autobusom.
Sto su morali da stoje.
Sto im je gomila dece izgazila upravo ociscene cipele.
Sto nisu popili do kraja jutarnju kafu.
Sto je danas utorak.)
"Karte na pregled! Ima li jos koga bez karte?!"
ponavlja neumorno kondukter dok seta u fluorescentnom prsluku.
Sitni novac pocinje da lupa po podu,
zveckanje se prosiri kroz ceo autobus.
Kondukter uz psovanje u bradu, pocinje da pokuplja novac.
Ostali gledaju kroz prozor.
Niko se ne pomera.
Niko ne pomaze.
Svi vec odavno naviknuti da samo gledaju.
Gledaju, bez reakcije.
Legenda kaze da postoje autobusi u kojima se cuje muzika.
Sve sto ja cujem je uznapredovali razgovor devojke pored mene
Koja pljuje, po svemu sudeci, sad vec bivsu najbolju drugaricu.
Ne znam jesu li ljudi postali iritantniji, ili sam ja postala osetljivija?
Decko stoji malo ispred mene, sa cudnom frizurom,
koja bi trebalo da izgleda kao da se sad probudio,
a kapiram da hvata signal za HBO.
Covek u isprljanim sivim pantalonama
mirise na njivu.
Majka sa malim detetom, koje
cudno pogleda svakog ko mu, u prolazu, dotakne ruku
i jezivo se osmehne.
Karirani sako slaze se sa kravatom coveka, koji upravo izlazi,
ali ne i sa belim kacketom na glavi.
Cura nasminkana za izlazak, sa oblakom mirisljavog parfema
usla je u bus.
7sati 45minuta.
Osecam da mi se mirisi ljudi lepe za kozu.
Smrad njihovih uzaludnih zivota uvlaci mi se u garderobu.
7sati 53minuta.
Na plocniku sam,
Jednu devojku sam slucajno nagazila,
a nedokazanu babu malo gurnula.
Dok sam izlazila iz pakla.
A sam pakao? Kao voznju autobusom.
Jutarnjim, vecernjim, u vreme spica ili ne, nije ni bitno.
Jutro je.
7sati 25minuta.
Pomalo prohladno.
Autobus je posve pun. Ovo je prva stanica, a bus krece za 5 minuta.
Mali ljudi koji na ledjima tegle velike, sarene ranceve, ucinise da autobus lici na vasar.
Previse roze boje, devojcice u teksas suknjicama i sarenim carapicama, a decaci koji su tek otkrili cari dezodoransa pa ga sad zloupotrebljavaju.
Nema mesta da se sedne.
To bas utice na moje, jos uvek ne probudjeno raspolozenje.
Kada je mirisljavo, sareno zabaviste napustilo autobus (sto je bilo na drugoj stanici)
u autobusu ostaju samo odrasli, obuceni u ne tako vesele boje
i licima prepunim ocaja. (Sigurno svi oni mrze posao.
Sto nemaju kola.
Sto se voze autobusom.
Sto su morali da stoje.
Sto im je gomila dece izgazila upravo ociscene cipele.
Sto nisu popili do kraja jutarnju kafu.
Sto je danas utorak.)
"Karte na pregled! Ima li jos koga bez karte?!"
ponavlja neumorno kondukter dok seta u fluorescentnom prsluku.
Sitni novac pocinje da lupa po podu,
zveckanje se prosiri kroz ceo autobus.
Kondukter uz psovanje u bradu, pocinje da pokuplja novac.
Ostali gledaju kroz prozor.
Niko se ne pomera.
Niko ne pomaze.
Svi vec odavno naviknuti da samo gledaju.
Gledaju, bez reakcije.
Legenda kaze da postoje autobusi u kojima se cuje muzika.
Sve sto ja cujem je uznapredovali razgovor devojke pored mene
Koja pljuje, po svemu sudeci, sad vec bivsu najbolju drugaricu.
Ne znam jesu li ljudi postali iritantniji, ili sam ja postala osetljivija?
Decko stoji malo ispred mene, sa cudnom frizurom,
koja bi trebalo da izgleda kao da se sad probudio,
a kapiram da hvata signal za HBO.
Covek u isprljanim sivim pantalonama
mirise na njivu.
Majka sa malim detetom, koje
cudno pogleda svakog ko mu, u prolazu, dotakne ruku
i jezivo se osmehne.
Karirani sako slaze se sa kravatom coveka, koji upravo izlazi,
ali ne i sa belim kacketom na glavi.
Cura nasminkana za izlazak, sa oblakom mirisljavog parfema
usla je u bus.
7sati 45minuta.
Osecam da mi se mirisi ljudi lepe za kozu.
Smrad njihovih uzaludnih zivota uvlaci mi se u garderobu.
7sati 53minuta.
Na plocniku sam,
Jednu devojku sam slucajno nagazila,
a nedokazanu babu malo gurnula.
Dok sam izlazila iz pakla.
Comments
Post a Comment