Monday, 29 December 2014

Rekla je o prvom snegu

Predug je put prosla da bi se nastanila na mojoj usni. Toplota mog daha ju je sprzila. A hladnoca njenog dodira ispunila me radoscu. Napokon pada sneg.

Vec godinama Novu Godinu docekujemo na suvom asfaltu, petarde se ne guse u dubokom snegu, a stopala su suva u novim cipelama. Ovog puta nece biti tako. Sneg je neprestano padao gotovo celog dana, a sudeci po ulicama i cele noci. Napokon!

Svaka pahulja koja nadje utociste na nasem licu ili u nasoj kosi poslata je sa ciljem da nas nasmeje, da probudi detinju radost u nama i natera nas da se prisetimo nekih davnih misli. A ona koja svoji put zavrsi na kolovozu, da iznervira vozace, no dobro, ja im oprastam, trebali bi i vi. Iskreno se radujem snegu, neki to opravdavaju time sto sam rodjena zimi, ali nije ni bitno. Sneg je, i ja sam srecna.
Pazljivo hodam po zaledjenom asfaltu, sneg mi je na cizmama i ja se osecam kao malo dete, dok vec po treci put pokusavam da izbegnem pad. Zaustavljamo se ispred izloga i gledamo potencijalne novogodisnje kombinacije, a onda mi paznju odvlaci pahulja u kosi, koju je vetar naneo cak ispod kapuljace. Opet se osmehujem.

Oni iznervirani snegom, ljutito koracaju, a sigurna sam da se raduju novoj godini, gde ce ponovo, po ko zna koji put, u ponoc doneti vazne odluke o svom zivotu, kojih se verovatno nece pridrzavati. Ne mogu da prihvatim da se ne osecaju svi kao ja. Ta belina snega, cak i u ovom sivom grradu treba da probudi ono najcednije u nama. Da zamaskira lose misli, makar i na kratko.

Period pred sam docek ljudi provode troseci novac o kome ce se raspravljati tek nakon proslave. Svi bi da u novu godinu zakorace sa novim stvarima, jer u tome i jeste cela poenta. Novo! Pozeli novu zelju, kad se vec stara nije ostvarila. Obuci novu garderobu, da u narednu godinu udjes kao nov covek hladne glave (uci ces pijane, u najmanju ruku, nemoj da se lazemo). Crvena boja, ove kao i svake predhodne godine, ispunjava izloge. 'Crveni donji ves za srecu u ljubavi', kazu. Verujes?

Jos od najranijih dana uceni smo da je ovo period kad' se veruje i zeli. Veruje u caroliju. Veruje u Deda Mraza koji je ostavio poklon ispod jelke. Veruje u bolju godinu. U srecne dane. U zivot.
Ne prestaj da zelis bolje, da verujes u caroliju. Vec sa osmehom na licu pogledaj u nebo. I zatvorenih ociju pruzi srecan kraj pahulji koja ce upravo zavrsiti svoj zivot, mozda cak i na tvom nosu. Budi Rudolf! Budi neciji Deda Mraz, postaraj se da niko ne prestane da veruje u magiju zime.

A onda? Onda odi do prvog kafica sa velikim prozorima. Naruci kuvano vino, ili caj, ili veliku toplu cokoladu. I gledaj. Gledaj magiju. Okruzen praznicnom atmosferom, sedi i posmatraj. Mozda i vidis crvene sanke na nebu vodjene irvasima, koje se vesto kriju izmedju gustih pahulja, i u njima veliku vrecu poklana. Neki od njih mozda padne bas tebi u krilo. 

Saturday, 6 December 2014

Petak vece.

Nekad je petak bio sinonim za slobodu. Vikend pocinje jos od ranog podneva, euforija u glasu. Smeh svuda. Sada medjutim, kad sam neznatno starija, petak u meni ne budi nikakvu specijalnu radost. Sta je petak za studenta? Dan kao i svaki drugi.

Petak vece. Izasla ranije da se promajem (jedna moja profesorka je svojevremeno pricala da mi tinejdzeri glumimo zivotinje, prvo smo 'zujali' kao muve, pa 'blejali' kao ovce, sta bi sad rekla ne znam. Ona je otisla u penziju, a ja sa skolom dalje). Prvo kafa sa deckom. Jos je rano pa su kafici prazni. I posle dvosatnog ispijanja kafe idemo dalje. Onda sa drugaricom uzaludna setnja u trazenju mesta u nekom drugom kaficu, jer zaboga sad je vec i zvanicno pao mrak, pa je prazan sto u kaficu u centru, kao dobitni tiket. Kad smo napokon sele (neki sto na prolazu, gde me zakaci svaka druga budala), posle standardne trac partije, krecu dogovaranja- Sta dalje? Pff, zaista. Sta dalje? Sta se petkom desava?! Izgleda nista. A evo i zasto...

Kafic radi do 12, jos par nas je ostalo. Pola 1 je. Kapiram da se konobar jede sto nam nije pljunuo u pice. A mozda i jeste, ako smo zaboravile da se nasmejemo uz 'Dobro vece'. Nego skretoh s' teme. Odlucile smo da ispratimo par gradskih desavanja, malo medju ljude (uglavnom pijane). Da se oslobodimo nakupljenih frustracija, i malo 'izdivljamo' kako se ovde popularno kaze, da ne kazem provedemo.

Izlazimo iz zadimljenog kafica. Neocekivani nalet hladnog vazduha. Dolazi zima. Prvo mesto je 'klub' u koji, bar ja, idem samo cetvrtkom, i bila sam blago receno, zacudjena kad sam videla da radi i petkom. Jedno pice, taman da vidimo sta ima i idemo dalje. Nema nista. Tako da bez pica, izlazimo iz polupraznog lokala. Opet hladnoca.

Sledeci 'klub'. Malo puniji od predhodnog, nista specijalno. Nedovoljno da probudi uspavalu euforiju. Ne znam sta se desilo, jesu li ljudi poceli mnogo kasno da izlaze, ili petkom svi posecuju sastanke tajnih drustva i privatne orgije (ako neko zna, molim da mi se oda tajna univerzuma). Resene smo kuci da odemo, posto se jos uvek nista ne desava. Entuzijazam nam je seo u taxi, jos pre sat vremena, i zapalio kuci.

Ispada poziv za neku kafanu, Vec je prekasno da se pocinje sa pijancenjem. Ulazimo na kratko. Nema svrhe provesti previse vremena tamo, pogotove ne trezan. Nas dve najobucenije, cak se i konobarima u uniformi vidi vise koze nego nama. Devojke pokusavaju da izvrse samoubistvo na nekim previsokim stiklama. Momci uveliko pijani (u najboljem slucaju) nit' znaju sta muvaju, niti kome pice placaju. Kafana, razumete to. Tamo stvari tako funkcionisu.

Posle pola sata. Prateci tragove entuzijazma i mi smo zapalile kuci.

Friday, 21 November 2014

Vecito pitanje

Lezis.
Osecas kako se sveze pokosena trava probija kroz tkanine koje su na tebi. Tvoje lice obasjano je svetloscu punog meseca. tvoja dusa je mirna. Vetar se provlaci kroz garderobu. Trazi utociste u tvojoj kozi. Jezi te. Hladnoca ti prija. Opusta te. Unosi mir u misice, klizi do srzi tvoj bica. Oko tebe je tama. Tama protkana svetloscu galaksije. 

Galaksija. Univerzum. Beskonacan prostor, i ti u njemu. Svi mi. I jos na milione njih. Osecas energiju? Ne vidis ih. Nema potrebe. Znas da su tu. Ili si ti tu? Neki buduci ti, neki prosli ti.
Vreme prolazi. Da, prolazi, kazu, to je cinjenica. Ali... Ali kojom brzinom? 60 minuta u jednom satu? 24 sata u jednom danu? Zasto ne sat duze, ili par sekundi. Mozda...

Vidis otiske zvezda koje su pre milion godina bile tu. Mozda su jos uvek. Dokle god posmatras vreme stoji. Nista se ne menja. Tu si. Na zemlji. Mnogo ispod neba. Lezis. 

Vreme je iluzija. Za tebe. Za sve. Ali, u kojoj galaskiji? Samo u ovoj? Mislis da vreme nema smisla. Tece. Uporno i konstantno. Ali znas, nikad istom brzinom. Zrna peska tromo prolaze kroz otvor. Ili ipak ne... Ne znas koliko je sati. 

Svaki deo tvog tela prijanja uz zemlju. Gravitacija. Drzi te da ne poletis, cvrsto i strogo. Nevidljivim okovima veze te, drzi da se ne uzdignes previse. Ali sta je gore? Sta gledas? Sta ispunjava tamu? Ne znas, nikada i neces. Bar ne potpuno. Ne ni malo, zapravo. Tek jedan maleni deo. Bice ti poznato jedno zrno pescano sata. Jedna kap mora. Premalo. 

Zivimo u ovom vremenu, sa beznacajno malim znanjem o svemu. A u ovom vremenu, zivece i nasa deca.. Jer to je sve sto poznajemo. Trazimo bica ciji lik ne znamo. Trazimo ih negde. Putujemo nigde. Gde ici kada su mogucnosti neogranicene? Svugde? Ali odakle poceti...? 

Mozda kada vreme bude teklo sporije. Kada dan bude trajao 67sati. Bi li tada uspeli da naucimo sve? Da vidimo i svhatimo sve? Da dobijemo jos koju godinu. Da li bi to bilo dovoljno?



Thursday, 13 November 2014

Rekla je o vinu

Otvaras flasu,
sklanjas povez sa ociju.
Pustas da svetlost prodre do kostiju
Da se nastani u njima

Sklanjas cep predrasuda
Pustas zivot u sebe
Otpijas gutalj.

Tecnost klizi
niz tvoji jezik,
krv ponovo tece tvojim telom,
Tamna kao brige
Koje brise purpurna boja
tvojih usana.

Drzis casu lagano.
Uzivas.
Vino te oslobadja
Opusta
Mami osmeh.
Otklanja misli
koje su pritiskale napacen um.

Slobodan si.
Do kraja case,
flase
Mozda prekratko,
ali slobodan si!
Slobodan da
mislis i kazes
osetis i uzivas.

Um postaje zamagljen,
Spusta se zavesa
preko stvarnosti.
Ne obracaj paznju na nju!
Ne veceras.

Slobodan si
da mislis i kazes
volis i prezires.

Friday, 7 November 2014

O pesmi

Citala bih pesme,
zaista.
Nije do mene,
Ali ne razumem.
Ne zivim njihov zivot
Ne znam njihovu pricu
Samo pesme
Mozda je to
Nekima i dovoljno
Meni ne.
Hocu reci
recenice
stranice ispisane iskustvima.
Zeljama
Ceznjama
Hocu da znam,
a ne da predpostavim.
Vase vidjenje.
A ne moju interpretaciju.
Opise njene kose na suncu
Zvuk njegovog smeha u mraku
Vase reci
ispisane na papiru
citane mojim glasom
Prozivljene u mojoj glavi.
Ali vase reci
Vase recenice
i vasu pricu
Ne neke male
kratke
strofe
bez ikakvog smisla 
na prvi pogled.
Hocu da mi se niz obraz
spusti suza dok citam o smrti.
Da mi se u ocima vidi odjaj 
njenih ociju, dok prica sa njim.
Da pobegnem iz 
ovog nistavila
na duze vreme
Da se probudim u nekom drugom veku
da upoznam neke druge ljude
da volim neke druge stvari
da ostanem
jos malo duze
duze od nekoliko strofa,
duze od jedne misli,
da me miris kafe
vrati
u zivot.
Koji su ziveli mnogi.
Koji ce ziveti mnogi.
U kom citam
o nekom tudjem zivotu
koji sigurno
i sad zivi neko
neko vec jeste
a neko ce tek.
Jel to previse?
Trazim da pisete vise
da ne ostajete
nedoreceni
da ne ostavljate mesta za spekulacije.
Pogresno ce shvatiti!
Zar treba dopustiti 
da te pogresno shvate
Kako onda znas
da je tvoja poruka preneta?
Da su tvoja osecanja shvacena?
Kako znas da si pomogao nekom
Da nisi nekog gurnuo sa krova
Zakopao nekog zemljom
iz koje nece ustati?

Friday, 31 October 2014

Trick or treat

Cujte i pocujte
Samo veceras u vasem gradu.

Maskenbal.

Molimo sve da se ne maskiraju
Vec da izadju onakvi kakvi jesu
Dosta je sminke cele godine bilo
Dosta je uloga odigrano

Budite vi,
onakvi kakvi jeste

Ukoliko niste pratili dogadjaje na fejsu
(u sta sumnjam)
Veceras je Noc vestica
U nasoj zemlji, od skoro slavljen
Najzanimljiviji praznik

Posto malo praznika imamo
Bez problema prisvajamo i one
koji ne spadaju pod nasu kulturu.
Koju kulturu? (pitaju se neki)
Upravo
Dakle, Noc vestica.

Veceras gradom setaju
sexy vestice, medicinske sestre 
mackice i ostale 'dame'
Po mogucstvu promiskuitetno obucene
(vise nego inace)
Sa velikim trepavicama i lose nacrtanim ustima.

Dakle, neke ce se maskirati, 
a neke, 
pa neke ce dobiti 
priliku da se, bez osude okoline
svuku i pokazu kozu
Jer, ipak je maskenbal.

A jaci pol, 
Ehh, i tu je vec sve jasno
Nekoliko Korleona, 
Svi u crnom, onako markantni
Misle gospodski, a u stvari smesni.
Mozda i nekoliko gusara proseta
polupijano od ruma (koji nisu pili)

Dakle, Noc vestica
se svodi da dame noci i kriminalce
E blago nama.

Kelti se u grobu okrecu 
sto im skrnavite praznik.
Mada, sigurno su svesni
da vi ustvari 
nemate pojma sto je Noc vestica
Noc vestica.

Stoga uzivajte veceras
Budite vi
Ili neka vasa nedostizna
kranje apsurdna zelja.

Thursday, 23 October 2014

Jedan pogled

Prekrstenih nogu, zavaljena u braon stolici, uziva u jos jednoj kafi.
Posmatra ovaj tmurni oktobarski dan.
Ljudi uzurbano koracaju glavnom ulicom, zureci da se sto pre sklone od nadolazeceg nevremena.

Neocekivani nalet energije pritiska joj kozu. Gusi je. Oseca neciji pogled na svom telu.
Luta pogledom, trazeci oci koje su unele nemir u nju, i okupirale joj prazne misli.
Te prodorne, tamne oci zadrzale su njen pogled jedva na sekund. Osmeh.
Hoce li prici? Hoce li joj dopustiti da uziva u tom pogledu, da oseti ruke koje lagano klize niz njen vrat duz ruke do struka, i nize, dok u ocima trepti iskra bluda i razvrata?

Pomalo smetena odpija gutalj kafe. Kisa pocnje.
Jos uvek izgubljena u fantaziji. Sklanja dugu kosu iza uveta, izvija vrat. Ceznjivo gleda kroz prozor
U kisu. U ljude. Pomalo postidjena zbog malopredjasnjih misli. Ali ne moze da izdrzi.
Ponovo se okrece prema njemu.

Razduvao se vetar, cuje njegovo fijukanje. Oseca se hladan vazduh koji ulazi kroz otovoren prozor.
Duz njenog kolena. Najezila se.

Pogledom prelazi preko ivice brade, do ramena. Osetio je, sada on.
Ovu igru bludnih fantazija igraju oboje. Samo pogledi. Smeli.
Samo zelje. Neizrecene. Pogledom lagano klizi svuda gde bi njene usne, jezik.
Uporno se vracajuci na oci.

Dugackim prstima vadi cigaretu. Pali je. I ostavlja crveni karmin na belom filteru.
Na njegovoj kozi. On ne moze vise samo da je posmatra. Prozdiruje je pogledom.
Uvlaci je u svoje oci. Drzeci je zarobljenu. Samo za njega.
.
Trenutak van realnosti. delovao je kao vecnost. Stidljiv osmeh i pogled pun izvinjenja zbog nepristojnih misli.

Jos jedan gutalj kafe. Pogled. Osmeh. Imaginarni dodir. Ceznja. I jos jedan obican odlazak na kafu.

Friday, 17 October 2014

Srpski rulet

Uzimas pistolj. U sarzeru 2 metka.
4 mesta prazna.
Nistavilo.

Hoces li metak u desnu ili levu
slepoocnicu?
Hoce li opaliti?

Izgleda nece.

Okreces ponovo sarzer.
klik
Duboh udah.
-prazno.
Nista.
Jos uvek si u ovom monotonom zivotu.
Ziv, sa nadom
da ce sledeceg puta opaliti.
Zapad ili istok?

Hoces li gledati izlazak sunca,
ili njegov zalazak?
Odavno to nije stvar izbora,
vec stvar srece.

Priklanjas se istoku ili zapadu.

Ti si vec godinama
ispod sunca.
Ali ono ne prija.
Opominje te.
Opominje nas.
Da moramo da izaberemo
Istok ili zapad.

Sunce u zenitu
zaslepljuje vid.
Cini te slabim.
Prisiljava na izbor,
ma kakav on bio.

Okreces sarzer.
klik
Ne
Jos uvek si tu.
Ne brini, neces zauvek.
Previse njih
vec je izabralo.
Nekolicina nas
ceka.

Okreces sarzez.
Dobro poznat zvuk.
Levo ili desno?
Hoce li ovog puta opaliti?
Spasiti nas patnje?
Desno ili levo?
Sta ako nam priredi jos veci ocaj?

Pistolj je opalio
Sta je poslednje sto si video?
Sto smo mi videli?
Sa koje strane, tvog mrtvog tela je senka?


Wednesday, 15 October 2014

Haos za 600e

Sve sto je dovoljno za provokaciju na politickoj osnovi,
zaustavljanje utakmice, tucu navijaca i fudbalera, i hiljadu i jednu psovku
u komentarima na drustvenim mrezama je 600e.

Dakle, sa 400-600e kupis jedan 'dron' (ili neku slicnu igracku)
uvalis dupe u fine stolice vip loze i zanimas se.
Gledas kako se sportski dogadjaj pretvara u haos,
nasilje i mrznju
koja kulminira vec decenijama.

A cela sala, jednog odraslog coveka,
kojim jos uvek vladaju paganski teritorijalni nagoni,
a pri tom akademskog gradjanina (nisam bas sigurna
koje drzave) izgleda jos zanimljivija kada se kao
'kec iz rukava' izvuce americki pasos.

Ta malena knjizica, na licu vlasnika,
budi oholost, i pocinje bolest 'najjaci covek sveta,
ne mozete mi nista'

Jebes bre ti taj kvazi patriotizam,
i sva sranja koja je trebala da izazove
podizanje zastave,
kada organizator celokupno dogadjaja
ladi jaja u hladovini americkog pasosa.

Ako si toliko vec ponosan,
na svoju 'veliku drzavu' ,
zasto se krijes iza 51 zvezdice.

Posle se gamad dize na ulicama,
pali vatromete, lincuje
srpsku zastavu.
I vi sebe nazivate ljudima?!
Vi hocete neka prava, neko postovanje.
Pa jel ste zasluzili to? Koju to vrednost imaju
vasi zivoti kada vam je jedini cilj agresija, mrznja, linc?

'Ljudi su svesna bica'. Ko vas je bre to slagao?
Ljudi, epa dragi moji, veliki deo nas su gamad.
Neobrazovana pecinska stvorenja. Marionete
lutkara iz senke.

Culi oni da fudbal i nije bitan. Kunu se u patriotske pesme.
Kako se zavrsila utakmica? Koja utakmica?
Predstava je uspesno odigrana. poklici su tu.
Pocinilac je heroj, vec se mole pred njegovom slikom,
klece pred Alahovim sinom, usklicu ime, slave 'pobedu'

A nad cim, ili kim slavite pobedu?
Koga ste pobedili?

Ubelezite jucerasnji dan, kao drzavni praznik,
slavite dostignuce nekog iskrivljenog cilja.
Ali ne usudjujte se da se nazivate ljudima.

Tuesday, 14 October 2014

Autobusom do pakla

Kako zamisljam put za pakao? Pa, kao cekanje autobusa.
A sam pakao? Kao voznju autobusom.
Jutarnjim, vecernjim, u vreme spica ili ne, nije ni bitno.

Jutro je.
7sati 25minuta.
Pomalo prohladno.

Autobus je posve pun. Ovo je prva stanica, a bus krece za 5 minuta.
Mali ljudi koji na ledjima tegle velike, sarene ranceve, ucinise da autobus lici na vasar.
Previse roze boje, devojcice u teksas suknjicama i sarenim carapicama, a decaci koji su tek otkrili cari dezodoransa pa ga sad zloupotrebljavaju.

Nema mesta da se sedne.

To bas utice na moje, jos uvek ne probudjeno raspolozenje.

Kada je mirisljavo, sareno zabaviste napustilo autobus (sto je bilo na drugoj stanici)
u autobusu ostaju samo odrasli, obuceni u ne tako vesele boje
i licima prepunim ocaja. (Sigurno svi oni mrze posao.
Sto nemaju kola.
Sto se voze autobusom.
Sto su morali da stoje.
Sto im je gomila dece izgazila upravo ociscene cipele.
Sto nisu popili do kraja jutarnju kafu.
Sto je danas utorak.)

"Karte na pregled! Ima li jos koga bez karte?!"
ponavlja neumorno kondukter dok seta u fluorescentnom prsluku.
Sitni novac pocinje da lupa po podu,
zveckanje se prosiri kroz ceo autobus.
Kondukter uz psovanje u bradu, pocinje da pokuplja novac.

Ostali gledaju kroz prozor.

Niko se ne pomera.

Niko ne pomaze.

Svi vec odavno naviknuti da samo gledaju.
Gledaju, bez reakcije.

Legenda kaze da postoje autobusi u kojima se cuje muzika.
Sve sto ja cujem je uznapredovali razgovor devojke pored mene
Koja pljuje, po svemu sudeci, sad vec bivsu najbolju drugaricu.

Ne znam jesu li ljudi postali iritantniji, ili sam ja postala osetljivija?

Decko stoji malo ispred mene, sa cudnom frizurom,
koja bi trebalo da izgleda kao da se sad probudio,
a kapiram da hvata signal za HBO.

Covek u isprljanim sivim pantalonama
mirise na njivu.

Majka sa malim detetom, koje
cudno pogleda svakog ko mu, u prolazu, dotakne ruku
i jezivo se osmehne.

Karirani sako slaze se sa kravatom coveka, koji upravo izlazi,
ali ne i sa belim kacketom na glavi.

Cura nasminkana za izlazak, sa oblakom mirisljavog parfema
usla je u bus.

7sati 45minuta.

Osecam da mi se mirisi ljudi lepe za kozu.
Smrad njihovih uzaludnih zivota uvlaci mi se u garderobu.

7sati 53minuta.

Na plocniku sam,

Jednu devojku sam slucajno nagazila,
a nedokazanu babu malo gurnula.
Dok sam izlazila iz pakla.






Monday, 13 October 2014

I onda svi zacutase.

Dakle, dan je divan. Sredina oktobra, leto, kao da nije bilo leto,
prosle nedelje besnela je jesen, a danas 28stepeni,
Svi u majcama, golih stomaka, grudi.
Momci opet pokazuju izdepilirane noge (pticice crvkucu, opet je prolece).
Kafic pun.

Jedva smo nasle mesto napolju,
sele smo, a sa stola jos nisu pokupljene solje predhodnih gostiju.
Ona ostavlja torbu na stolici do svoje. Otvara je. dok joj ruka pomalo drhti.
Vadi paklu, izvlaci cigaretu. Cuje se klik upaljaca i oblak dima izlazi iz njenih usta.
Ruka je mirna.
a u ocima joj poigrava odsjaj zapaljene cigarete.

Konobarica napokon dolazi. Sklanja prazne solje.
A mi narucujemo kafu, sa nadom da ce da bude jaka, da 'dize iz mrtvih', sto bi se reklo,
jer nam to sada treba.

Pocinje jos jedna epizoda ispiranja usta sa kolegama,
i jos zanimljivijim koleginicama.
Konobarica donosi kafu i praznu pikslu, posto u onoj vec dogoreva druga cigareta.
I naravno, poznato pitanje; "Sifra za vajrles?".
Odpijamo po gutalj kafe. A kafa je obojena, podgrejana, voda sa ukusom kafe,
pre ce u grob da me otera nego iz istog da me digne.

Tek sad shvatam da obe drzimo mobilni u rukama,
kucajuci sifru koju je konobarica rekla.
I onda krecu razni instagrami, fejsbuci, tviteri, tamblri i ostali pinteresti.
I eto ti drusvteni zivot pubertetlija u jednoj recenici.

Dalji razgovor sve o se na uzdahe, kao reakcija na sliku kola koja nikada necemo imati,
ili nekog usputnog komentara o slici lokalne sponzoruse.
Tu i tamo se provuce po koji podsmeh
upucen curici koja proslog meseca upisa prvu srednje a vec je prepicka po diskotekama.

I popismo kafu.
Napunismo jos 2 piksle.
Platile racun i otisle.


A razgovor se zavrsio onda kad je konobarica rekla sifru za vajrles.

Sescemo mi i sutra tu na kafu.
Kafu bez ukusa. u kaficu u kom niko ne prica.
Gde se vesti citaju na netu.
Gde se ljudi smeju 9gag-u.
I gde se uzdise za slikama na instagramu.

I sledece nedelje.

I za dva meseca.

Dok ne naucimo ponovo da pricamo o zivotu.

Friday, 19 September 2014

Za laku noc i dobro jutro

Oduvek sam htela baldahine oko kreveta. Pregrst prozirne tkanine koja se sliva sa plafona, nezno dodirujuci ivice kreveta. Bela, cista. Kao snovi. Mozda je to ono sto svima treba. Lagana barijera, da sacuva snove, samo za sanjara. Nestasluke za razigranu dusu, i zelje za svakog coveka. Malo kraljevstvo sopstvenih nadanja za one hrabre koji sanjaju vece snove, ali i za one kojima je potrebno malo carolije. A onda kad se snivanje zavrsi nezan povratak u realnost. Otvaras oci, zaslepljuje te belina carobnog stita. miluje ti kozu dok se stopala lagano spustaju na hladan pod vracajuci te u stvaran svet.


Nakon jednog zivota

Sta ostene
od coveka na kraju?
Mermerni spomenik
Hladnih, ostrih
ivica.
Zar se toplo
ljudsko bice
rumenih obraza u to pretvara?
U spomenik?
U plocu ograniceu godinama
Detinja masta i mio pogled
Zarobljeni su
unutar drvenog sanduka.
Zar se na to svodi zivot?
Svecama odajes pocast.
U tisini vices.
Suzama govoris.
Sa secanjima pricas.

Saturday, 12 July 2014

Razumno jutro

Ustajem iz kreveta,
Jutro, kao i svako drugo.
Osecam miris kafe koji ispunjava prostoriju
Moj mir
i tisinu.
Sunce stidljivo 
Viri u moju sobu
Trazi utociste u mojoj kosi
U mojim, jos uvek
sanjivim ocima.
Otvaram oci.
I svesno
Uzimam povez.
Bolje je prekriti oci.
Biti slep.
Nije svakog trenutka sunce stidljivo.
Nisu svakog trenutka oci sanjive.

Friday, 18 April 2014

Mazohizam

Kada treba prestati zeleti nedostizno? 

U kom trenutku valja reci ‘Dosta je, odustajem’?
 Ceznja za onim nedostiznim razara dusu,
 muci telo do granice bola, unosi nemir. 

Stvaran svet postaje nebitan. U snovima, 
ceznja, koja kao dzelat terorise telo i um, 
stvara novi svet.
Onaj izmisljen. 
Onaj ruzicast. 
Valja li to? Onda nas stvarnost udari 
kao talas 
o veliku ostru stenu. 
Izadjemo izmoreni 
od zelja, optereceni od snova, 
sa oziljcima isuvise dubokim 
da se sami zacele. 

I onda, opet pitam- kada treba reci- 'Dosta je?’. 

Sunday, 13 April 2014

Zveri

Zbog jednog pogleda dugo je isla sa osmehom na licu. Zar je moguce da je pogled jednog gospodina toliko uzdigao njeno samopouzdanje?
-Ali on nije gospodin.
To je izumrela vrsta koja ne koraca ulicama ovog sveta.
Naci pristojnu osobu, vrednu postovanja, u ovom veku? Skoro pa nemoguce.
Maske imaju previse boja. Lica zveri premazana su veselim tonovima,
lako mogu prevariti one naivne.
Prva kisa.
Prva kisa sprace boje.
Vetar ce oduvati masku.
Ostace iskarikirano ljudsko lice koje skriva...
Jedino se vredi nadati,
da se ispod ljudskog lika ne krije cudoviste.
A zivotinja?
Ona je zagarantovana.
Oni lakoveri, pokolebani bojama, mogu se prevariti i sa zivotinjom, podeliti
snove.
Otvoriti dusu, i pustiti je da zaviri unutra.
Zivotinja.
Zadrzace se malo. Prosetati. Oboriti po koju stvar i nestati.
Cudoviste ce ostati duze.
Upijace energiju,
razmislajnja. Hranice se tugom, nezadovoljstvom.
Otrovace neiskvaren um.
Tiho ce vladati duhom. Sprecavajuci ga da se oslobodi. Ponovo progleda.
Brisace stvari svet. I ponovo naslikati...
novi.
Po svom uverenju. A onda,
kada nestane i poslednja senka stvarnog sveta. Onda ce nestati.
Cudoviste je zavrsilo vajanje podlozne duse.
Odlazi.
Ostavlja duh da odoleva silama zivota.
Napusta je. Dusa ostaje sama.
Jos uvek sputana resetkama sumnje. Ne ume da se oslobodi.

Dugo je zavisila od cudovista. 

Saturday, 12 April 2014

Jeste li srecni?

 Jeste li srecni Vi, Vi sto hodate ovim tlom. 
Vi sto postojite. 
Ili bolje, jer se osecate kao da zivite? Samo postojanje ne cini zivot. 
Jeste li srecni?
Setate ovim ulicama, namokrenim kisom. 
Hodate kroz senke. 
Jel vase lice obasjanoo suncem? Osecate to? 
Kako se zrak prolecnog sunca igra na vasim jagodicama. 
Kako nestaje u senci vase kose. 
Ckiljite. 
Svetlost jos uvek nije prodrla u vase oci. Hoce li ikad? 
Zar vas toliko zadovoljava postojanje na ovom svetu? 
Jeste li srecni? 
Imate li ideale? 
Ciljeve? 
Moral? 
Imate li dusu. Vi, da, bas Vi. Vi sto postojite. Izmodelovani vremenom mrznje, 
Ocaja. 
Jel zivite?
Jeste li nekad bez razloga bili srecni? 
Srecni zbog sunca.
Srecni zbog kise.
Srecni zbog mesecine koja prkosi mraku.
Jeste li? Pitam Vas?! Da li me cujete? 
Izgledate zbunjeno. Gledate li? Zar ne vidite svet? 
Vetar vam siba lice, opominje vas. Osecate li? 
Pocnite da zivite. To vam se vreme podsmeva. 
Tromi ste.
Mrtvi u vremenu.
Bezivotno hodate ulicama. Samo postojite.
Vi zapravo,
I nikada nece umreti.
Samo cete nestati.
Prestacete da hodate ulicama.
Prestacete da postojite.
Necete umreti.
Ali,
Neka vas to ne tesi.
Jer,
Umiru samo oni koji su ziveli.
Oni koji su bili srecni.



11.04.2014.