Sunday, 6 September 2015

Probudi me jednog jutra
Pomalo hladnog, uz zvuke kiše.
Pored kreveta ostavi čašu
Čašu da utoli žeđ
isušenih usana
ispucalih.
Čašu za suze koje
jastuk nije upio
Za suze koje kosa
nije sakrila.

Čašu vina
za srećna jutra
za mirne dane.

U hladnoj sobi
drhtaji tela će stresti loše
misli, i još gori
osećaj nemoća.

Dan bez sunca
Koji me neće podsetiti
na sreću koja mi izmiče.
Dan u mraku za spokoj duše.


Wednesday, 22 July 2015

Letnja kisa

Kapi letnje kiše ostavljaju jednake tragove
na tvojoj dugoj haljini.
Nežno prekrivajući sarenu tkaninu.

Mesec i zvezde vešto skriveni,
Daleko od očiju zamišljenog bića
čija stopala dodiruju mokar asfalt.
Njene noge, ispod haljine
vešto otkrivaju delove kože,
Ne otkrivajući mnogo.

Rukom pridržava krajičak tkanine
kako ivice ne bi pokupile kapi
sa mokre ulice.

Dodir letnjeg vetra je pomutio misli.
Miris ispunio telo.

Njene oci ne vide.
Izgubljene u nekom drugom svetu
Iz kog, već odavno
nema povratka.

Svet bez očaja. Svet ispunjen
nevinim pogledima
i još nežnijim dodirima.
Svet koji nije ovaj.

Taj svet, vešto skriven
u loknama njene kose.
U pramenu koj joj uvek
nestašno pada preko očiju
Krijući ih.

I sada, zamišljeno hoda,
u ratu sa sopstvenim demonima.
Njeno telo ne može uspravno da
stoji, da pravo hoda.

Korača nemo,
kroz vazduh ispunjen mirisom
letnje kiše.


Saturday, 13 June 2015

Bioskop

Koračaš kroz dug hodnik. Na njegovom kraju velika, teška vrata, tapacirana crvenom tkaninom. Mekom, već dotrajalom. Ustajao miris , tela onih koji su ovde bili pre tebe. Zagušljivo i teško. Toplo, jos uvek ispunjeno entuzijazmom tvojih prethodnika.

Sedaš u veliku, crvenu stolicu, uz blagu škripu kao da te opominje da to, što si ovde i nije najpametnija stvar. Udobno si se smestio, telo ti je propalo u sedište ograničeno pohabanim rukohvatima. Kao i tvoj um. Ježi te dodir ruke koja je pored tebe (povratak u stvarnost). Smestili ste se, i sad ostaje samo da čekaš. Čekaš da ispuniš veliko, belo platno slikama. Svojim viđenjem stvarnosti. 

Boje se haoticno kreću. Polako se pretvarajući u smišljene slike. Gledaš ispunjen euforijom. Mrak pojačava doživljaj. A telo, koje je pored tebe, telo čiju ruku osećaš blago do svoje, pruža ti sigurnost. U novi svet, koji je oslikan na platnu,ne ulaziš sam. Mnogi su ispunjeni istom izglubljenom dušom, nalik tvojoj. Slike se smenjuju, jedna za drugom, muzika te opušta, upotpunjuje priču. Gledaš nemo. Oduševljen. Ali nije uvek tako, nekada priča nije dovoljno dobra da te izvuče iz stvarnosti. Prisvoji i načini od tebe glavnog junaka. Sve su priče uveliko ispričane, prepričane i dorađene, sve boje su već mnogo puta pojačane. Zasitio si se istim slikama i želiš nove. Želis poznati glas koji priča novu priču. Starog glumca koji prolazi kroz nova iskušenja, koji se sučeljava sa nekim drugim demonima. Neku novu ljubav zato što stara nije uspela. Tuđu priču, zato sto si umoram od svoje.

Zato si i ovde.

Na ovom zagusljivom i mračnom mestu. Ometa te krckanje cipsa i kokica. Ne možeš u potpunosti da se prepustiš. Možda u tome i jeste stvar, da naučis. Da naučiš da se ne obazireš na sve. Da uživaš u tom vremenu koje si posvetio sebi, sebi tom drugačijem svetu. Želis da doživis svaki trenutak, um ti je otvoren i upija svaku sliku, svaki zvuk. Nemas puno vremena i bolje da ga iskoristiš i da se potpuno opustis. Biće ti lakse. Biće nam lakše. Um i telo su ogoljeni, draži ih svaka boja, svaka senka, i svaki šum, svaki dodir i sećanje,

Sediš u velikoj crvenoj stolici. Udobno si se smestio, telo ti je propalo u sedište ograničeno pohabanim rukohvatima. Osećaš toplotu tela pored sebe. Očiju čvrsto prikovanih za platno, dušom u novom svetu. Već sledeceg trenutka boje su se vratile u kutiju. Platno je crno ispunjeno belim slovima- imenima onih koji su učestvovali.

Završna muzika. Mirna i prijatna. Lagano te otpusta od sebe. Priprema te za jako svetlo koje sledi. Uz miran izdisaj zatvaraš oči. Svetla se pale. Par trenutaka svi sede. Lagano ustaju, neki oduševljeni, neki rastrojeni dešavanjima, a neki prosto zahvalni na novom pogledu na svet. I novoj ideji. Sad već uzurbano koračaju. Prolaziš ponovo kroz velika vrata.
Tu sam, korak iza tebe. Meni se i ne žuri da izadjem. To su ipak vrata stvarnosti. Do sledećeg puta nećeš ponovo doživeti ovakav svet. Pusti me da uživam još malo. Da shvatim priču. da razumem junaka, da se osvrnem na njegove probleme. Moji su mi dosadili.

Wednesday, 13 May 2015

Krvari(mo)

Koračalo se nekad tim planinama. Ne ti. Oni, Oni, iz čije smo krvi potekli.
Sada se nad njima nadvija magla, gusta i siva. Zatrovana idejama, decenijama smišljanim.
Generacije su rasle pod njenim okriljem. U podnožju te planine kuli su se planovi.

Zasedanja su bila česta. Na stolu, pored ruku vizionara, sijao je metal. Dok se beli prah nalazio u odelu svakog od njih. Na sredini stola karta. Dugo se pričalo, vagalo. Kockice su išle iz ruke u ruku. Figurice se pomerale. Osvajale se teritorije, dok je metal, uz po koji zveket, mirno stajao. Ideali su šarali kartu, menjali nazive i pomerali granice. Frustracije njihovih neispunjavanja punile su cašu.

-godinama tako.

Ideje su rasle. Grandiozno se nadvijajući nad stolom. Soba je ipak bila previše mala. Arogancija je rasla. Šake su udarale o sto, lagano klateci cašu. Kapi su se prosipale, sejući otrov. Jedva primetno. Gotovo naivno. Utapale se u kartu, Pravile svoj put ka njenoj srži. Tu se širile, natapajući je, kvaseći je svojim željama- trujući njenu krv.

-godinama tako.

još jedan krug

Sijalica u sobi, baca senke. Dim krije lica. Odsjaj metala. Zvuk kockica po drvenom stolu, udarac rukom. Ovog puta nešto jaci- fatalniji. Časa pada. Ta otrovna tečnost napokon je slobodna, Gmiže po stolu, kvaseci ruke. Meša boje sa karte, Napokon crvena- krvlju natopljena, očajem i vriskom prožeta. Metalom oštećena. Smeh, gromoglasan i strašan smeh. Aplauz, oduševljenje. 'Gotovo je sa igranjem', shvatili su (mi ćemo tek). Crvena fleka se širila, a oduševljenje je raslo. Metal prestaje da zvecka, Čuju se jaki zvuci, životinjskog udaranja metala o sto, o metal, o cigle i ljudsko meso.
To više nisu figurice koje preleću preko karte. To su koraci krda čudovista koji, besnih očiju, gledaju u svet. Krvavih ruku ostavljaju tragove na svakom zidu koji dotaknu, Razaraju miran zivot, koji se svi pretvaramo da vodimo. Skidaju povez sa svakog od nas. Pucaju u glavu, rastržu srce i cepaju dušu.

Da li gledaš sad? Vidiš li? Nemoguce je sada skrenuti pogled, Sateran si uz zid, Na mestu gde se nekad, u cilju spasa, koracalo, sada se kuje smrt. Crni smog se nadvija, preti da opustoši zemlju, nahraniće je krvlju. Zatrovaće vazduh pogresnim idealima. Treba li se povuci? Telo je osakaćeno i krvari. dopuštas nemani da vlada? Više se ne pitaš. Godinama se ne pitaš. Vrištiš u agoniji i posmatraš. Posmatraš kako o zemlji, natopljenom tvojom krvi- odlučuju.


Friday, 10 April 2015

Bez odeće

Tesko dišem, želim da se oslobodim te odeće koja mi čitavog dana otežava hod. Guši me. Pritiska. I unosi nemir dok prijanja uz kožu. Otkopčavam pantalone i shvatam da koračam ka slobodi. Skidam ih, one padaju na pod. Nemam snage da ih podignem, složim, sklonim. Ostavljam ih na podu. Zgužvane i izvrnute. Sva stabilnost zemlje dodiruje mi stopala, penjući se polako uz nogu. Opušta mi kožu. Uživam par trenutaka. Skliznuvši niz ruke i bluza se našla tik do pantalona. Ovog puta dodirujući pod, ne toplu kožu- Napokon osećam svu lakoću ovog života. Bez tereta. Bez briga, nezadovoljstva i dima koji je utkan u tkaninu.

Ispred mene je veliko ogledalo. Gledam odraz te čudne osobe, gledala sam i dok su komadi odeće padali. Videla sam kako se oči menjaju. Kako se koža ispravlja. Koža? Slobodna da oseti dašak prolećnog vetra koji je kroz otvoren prozor našao mir na njoj. Slobodna da uživa u suncu koje je stidljivo dodiruje. Ona? Da, i ja. Gledam sebe kako dišem. Kako se ramena izdižu i spuštaju. Kako čvrsto stojim na hladnom drvetu. Hladnoća? Nit svežine. U odrazu vidim mir. Možda ga je vetar naneo u moje oci. Možda sunce koje se probija kroz crvene zavese. Do tisine. Ili je do tereta na podu, do gole kože. Do nagog bića koje me gleda iz ogledala.

Dišem lakše. To se vidi u čudnoj devojci koja me posmatra iz ogledala. Drugaćija je. Zadovoljna je, i srećna. Opuštena i mirna. Njom ne vlada napetost. U njenim očima boravi iskra slobode. Vidim sebe. Vidim telo, i sebe u svakom delu tog tela. Ne samo praznu ljušturu, koja koraca kroz život, ovo telo je ispunjeno snovima, sećanjima, željama i ciljevima. Ispunjeno životom.


Friday, 20 March 2015

Tebi malena

Setnim ocima, pogledom
zamucenim od snova
u svet gledas.
  Mila moja.
Tvoja kosa, jedan mali univerzum
koji razigrano zivi. U ovom svetu
ravnodusnosti
  Vesela moja.
Vazduh pun otrovnih ostrica
steti tvojoj mekanoj kozi
  Nezna moja.
Nevinost tvog bica
razdrazuje njihove bludne zelje
Njihova brutalnost
ostavlja oziljke na tvom duhu
  Voljena moja.
Mislis govori se istina.
A znas da zivis u svetu lazi.
  Jedina moja.
Neces se nikad uklopiti
U surov svet.
Nisi kao oni,
niti ces ikada biti.
Nesvesno,
oni grade zid oko tebe.
Njihove ostrice ga jacaju.
Samopostovanje
cini kozu mekom
a oci sjajne.
Ne daj se
  draga moja.
Budi svoja u tudjem svetu.

Thursday, 12 March 2015

Kisno jutro

Tup zvuk
kapljica kise
iz oluka 
razdrazuje um.
Remeti tisinu jutra.
Opominje,
opominje, da je novi dan
vreme za kafu
vreme za zivot.
Spustam bosa stopala
na pod,
jeza uz nogu
klizi do kicme.
Hladnoca parketa
uvodi me u novi dan
Sedam pored prozora
Prekrstenih nogu,
uzivajuci u kafi
posmatram sivo nebo
Uzivajuci u tisini svog uma.



Thursday, 26 February 2015

On kaznjava

Surovost je njegova osobina.
Prezir prema nama
drzi ga zivim.
Zabavlja ga, dok se
grcimo u mukama
Nasi vapaji, njegovu
umirujuci melodiju cine
Suzama iz nasih ociju
ublazava svoju zedj.
Hrani se ocajem
frusracijom
i besom
Za koji je sam zasluzan
Drhtaji nasih tela njegov su aplauz
Nasi urlici, njegovi usklici
Nase suze, njegov osmeh mame.

Bic vodjen njegovom rukom
Bic koji povlaci u agoniju.
Agonija?
Njegova sala
Tvoji vapaji -tisina za druge
sam si
drugi obuzeti sopstevnim bolom
oziljcima
krvavim ranama
ti sam
sam u grcu
sam u zatvoru koji On kroji.

Svako godine bic udara
koza gori
Svake godine po tvom izmucenom telu
udara zestoko
Svake godine, jednom vise,
jednom jace nego prethodne.
Tvoja nemoc
tvoja krv
Njegovo vino
tvoj plac.

Monday, 9 February 2015

Tragom njegovih stopa

Kazu da nece uticati na nas izbor
-grese
Podsvesno, nenamerno, cesto vrlo suptilno,
modeluju nas!
Dogradjuju, menjaju
nevidljivim mastilom dopisuju
stvari koje cemo mi, za koju godinu,
pisati u biografiji.

'Nikada nemoj da ides tudjim stopama, jer nikada neces biti prva', rekao mi je jednom dok smo koracali kroz dubok sneg. Bilo je to odavno. Dok su moja detinja stopala stajala u jednom otisku njegove cizme. Mislila sam da je to najpametnija i najistinitija stvar koju mi je iko rekao.
Dok se napokon nisam probudila, par godina kasnije, shvativsi da ceo zivot gazim tamo gde je on ostavio tragove. Kroz taj isti, duboki sneg, koji mi je nekad bio tesko savladiva prepreka, gazim i sad. I opet, njegovim stopama. Koraci su veliki, osecam se toliko maleno, pokusavajuci da stanem na isto mesto gde i on, Kao da nisam porasla. I dalje sam mala.

Onda sam se smejala. Zajedno smo promrzlih lica uzivali u snegu. Rekla bih, da su zime tada bile blaze. Mozda su zime surovije prema odraslima.

Njegov raskorak je sada veci, nekad je bio obzirniji. Bila sam dete.

A sada?

Uporno se saplicem, i gazim negde pored, nekad u dubok sneg, nekad tik do ivice njegovog traga. Blizu, ali ne tu. Ne gde i on. Ne tamo gde mi je receno.
Pratim ga.
Ali se ne osecam lakse. Gusi me izmaglica koja se spusta i mrak koji nas okruzuje. Pratim njegov glas i uporno se saplicem. Izgubljena u beskrajnom kovitlacu sopstvenih misli koje zaslepljuje mrak i muk prirode.

Shvatam, prekasno je.

Vec odavno smo, odmakli od puta. I jedino sto cujem je njegov glas. Ne progovaram. Cesto samo klimnem glavom, i poslusno nastvaljam. Odavno nemam sta da kazem. Cutala sam kad' je trebalo da se prica. Sada? Sada je kasno. 'Koracaj', govori glas u glavi, 'nema ti druge', prekorava me. 'Kad si vec izabrala da koracas tudjim stopama i prihvatila da nikada neces biti prva, hodaj bar, dostojna osobe koju pratis!'

Monday, 19 January 2015

sarena laza

Lutajuci cirkus
u vasem gradu nastupa.
Pracen orkestrom,
   ludih i nesrecnih,
koji svira vesele pesme.
Leci sa vesalima
pozivaju te, da dodjes
da se prikljucis cirkusu.
Da pogledas predstavu.

Klovan tuznog lica i
izopacenog  pogleda
daje ti letak. A u ruci drzi
odvec praznu bocu.
Ti se divis lepoti
i sarenilu balona.
Zahvaljujes se,
obecavas da dolazis.

Devojke u trikoima
   njisu se
Sa dugackih crvenih traka
   obesene
Ociju zamrznutih
gledaju te.
-odusevljeno aplaudiras

Lavovi pokoreni
porobljeni
vise smesni
podvijenog repa
strahuju!
Strahuju od pogleda
ukrotitelja. Bic?
On se odavno ne koristi.
Strah je duboko
utkan u kosti.
Nema mesta neposlusnosti.

Kroz vatreni obruc
   prolece
Peceno pile vozeci motor
-publika u transu

Covek bez nogu
dokono vozi monockl
-aplauz

Madjionicar lagano
podvrce rukave.
Muzika na svom
   vrhuncu
Sa osmehom na licu
iz grandioznog sesira
on vadi...
     -veliko nista

-aplauz

Publika ludi.
usklici
urlici
Smeh.
Ceo sator se ori
Svi omamljeni
odusevljeni
prevareni
i slepi

Grede pucaju.
Od aplauza
nista se ne cuje
Sator pada.
Oblak prasine
Cela cirkuska satra
   utkana u zemlju
Bez suza, bez vapaja
u pomoc
Bez glasa
Jer niko nije dovoljno
   gledao.

Na mestu satora
ispod tkanine
obrisi cilindra
i jedno veliko
   nista

Monday, 12 January 2015

Jedna ruza, jedan zivot.

Neka je zivot 
jedna ruza.
Svaka godina
jedna latica.
Svako iskustvo
jedan trn.
A smrt?
Neko zeljan zarobljene
lepote.
Neko, ko je
posekao ruzu,
ogrebao se na trn.
I zaboravio,
zaboravio da promeni 
ustajalu vodu u vazi.