Friday, 31 October 2014

Trick or treat

Cujte i pocujte
Samo veceras u vasem gradu.

Maskenbal.

Molimo sve da se ne maskiraju
Vec da izadju onakvi kakvi jesu
Dosta je sminke cele godine bilo
Dosta je uloga odigrano

Budite vi,
onakvi kakvi jeste

Ukoliko niste pratili dogadjaje na fejsu
(u sta sumnjam)
Veceras je Noc vestica
U nasoj zemlji, od skoro slavljen
Najzanimljiviji praznik

Posto malo praznika imamo
Bez problema prisvajamo i one
koji ne spadaju pod nasu kulturu.
Koju kulturu? (pitaju se neki)
Upravo
Dakle, Noc vestica.

Veceras gradom setaju
sexy vestice, medicinske sestre 
mackice i ostale 'dame'
Po mogucstvu promiskuitetno obucene
(vise nego inace)
Sa velikim trepavicama i lose nacrtanim ustima.

Dakle, neke ce se maskirati, 
a neke, 
pa neke ce dobiti 
priliku da se, bez osude okoline
svuku i pokazu kozu
Jer, ipak je maskenbal.

A jaci pol, 
Ehh, i tu je vec sve jasno
Nekoliko Korleona, 
Svi u crnom, onako markantni
Misle gospodski, a u stvari smesni.
Mozda i nekoliko gusara proseta
polupijano od ruma (koji nisu pili)

Dakle, Noc vestica
se svodi da dame noci i kriminalce
E blago nama.

Kelti se u grobu okrecu 
sto im skrnavite praznik.
Mada, sigurno su svesni
da vi ustvari 
nemate pojma sto je Noc vestica
Noc vestica.

Stoga uzivajte veceras
Budite vi
Ili neka vasa nedostizna
kranje apsurdna zelja.

Thursday, 23 October 2014

Jedan pogled

Prekrstenih nogu, zavaljena u braon stolici, uziva u jos jednoj kafi.
Posmatra ovaj tmurni oktobarski dan.
Ljudi uzurbano koracaju glavnom ulicom, zureci da se sto pre sklone od nadolazeceg nevremena.

Neocekivani nalet energije pritiska joj kozu. Gusi je. Oseca neciji pogled na svom telu.
Luta pogledom, trazeci oci koje su unele nemir u nju, i okupirale joj prazne misli.
Te prodorne, tamne oci zadrzale su njen pogled jedva na sekund. Osmeh.
Hoce li prici? Hoce li joj dopustiti da uziva u tom pogledu, da oseti ruke koje lagano klize niz njen vrat duz ruke do struka, i nize, dok u ocima trepti iskra bluda i razvrata?

Pomalo smetena odpija gutalj kafe. Kisa pocnje.
Jos uvek izgubljena u fantaziji. Sklanja dugu kosu iza uveta, izvija vrat. Ceznjivo gleda kroz prozor
U kisu. U ljude. Pomalo postidjena zbog malopredjasnjih misli. Ali ne moze da izdrzi.
Ponovo se okrece prema njemu.

Razduvao se vetar, cuje njegovo fijukanje. Oseca se hladan vazduh koji ulazi kroz otovoren prozor.
Duz njenog kolena. Najezila se.

Pogledom prelazi preko ivice brade, do ramena. Osetio je, sada on.
Ovu igru bludnih fantazija igraju oboje. Samo pogledi. Smeli.
Samo zelje. Neizrecene. Pogledom lagano klizi svuda gde bi njene usne, jezik.
Uporno se vracajuci na oci.

Dugackim prstima vadi cigaretu. Pali je. I ostavlja crveni karmin na belom filteru.
Na njegovoj kozi. On ne moze vise samo da je posmatra. Prozdiruje je pogledom.
Uvlaci je u svoje oci. Drzeci je zarobljenu. Samo za njega.
.
Trenutak van realnosti. delovao je kao vecnost. Stidljiv osmeh i pogled pun izvinjenja zbog nepristojnih misli.

Jos jedan gutalj kafe. Pogled. Osmeh. Imaginarni dodir. Ceznja. I jos jedan obican odlazak na kafu.

Friday, 17 October 2014

Srpski rulet

Uzimas pistolj. U sarzeru 2 metka.
4 mesta prazna.
Nistavilo.

Hoces li metak u desnu ili levu
slepoocnicu?
Hoce li opaliti?

Izgleda nece.

Okreces ponovo sarzer.
klik
Duboh udah.
-prazno.
Nista.
Jos uvek si u ovom monotonom zivotu.
Ziv, sa nadom
da ce sledeceg puta opaliti.
Zapad ili istok?

Hoces li gledati izlazak sunca,
ili njegov zalazak?
Odavno to nije stvar izbora,
vec stvar srece.

Priklanjas se istoku ili zapadu.

Ti si vec godinama
ispod sunca.
Ali ono ne prija.
Opominje te.
Opominje nas.
Da moramo da izaberemo
Istok ili zapad.

Sunce u zenitu
zaslepljuje vid.
Cini te slabim.
Prisiljava na izbor,
ma kakav on bio.

Okreces sarzer.
klik
Ne
Jos uvek si tu.
Ne brini, neces zauvek.
Previse njih
vec je izabralo.
Nekolicina nas
ceka.

Okreces sarzez.
Dobro poznat zvuk.
Levo ili desno?
Hoce li ovog puta opaliti?
Spasiti nas patnje?
Desno ili levo?
Sta ako nam priredi jos veci ocaj?

Pistolj je opalio
Sta je poslednje sto si video?
Sto smo mi videli?
Sa koje strane, tvog mrtvog tela je senka?


Wednesday, 15 October 2014

Haos za 600e

Sve sto je dovoljno za provokaciju na politickoj osnovi,
zaustavljanje utakmice, tucu navijaca i fudbalera, i hiljadu i jednu psovku
u komentarima na drustvenim mrezama je 600e.

Dakle, sa 400-600e kupis jedan 'dron' (ili neku slicnu igracku)
uvalis dupe u fine stolice vip loze i zanimas se.
Gledas kako se sportski dogadjaj pretvara u haos,
nasilje i mrznju
koja kulminira vec decenijama.

A cela sala, jednog odraslog coveka,
kojim jos uvek vladaju paganski teritorijalni nagoni,
a pri tom akademskog gradjanina (nisam bas sigurna
koje drzave) izgleda jos zanimljivija kada se kao
'kec iz rukava' izvuce americki pasos.

Ta malena knjizica, na licu vlasnika,
budi oholost, i pocinje bolest 'najjaci covek sveta,
ne mozete mi nista'

Jebes bre ti taj kvazi patriotizam,
i sva sranja koja je trebala da izazove
podizanje zastave,
kada organizator celokupno dogadjaja
ladi jaja u hladovini americkog pasosa.

Ako si toliko vec ponosan,
na svoju 'veliku drzavu' ,
zasto se krijes iza 51 zvezdice.

Posle se gamad dize na ulicama,
pali vatromete, lincuje
srpsku zastavu.
I vi sebe nazivate ljudima?!
Vi hocete neka prava, neko postovanje.
Pa jel ste zasluzili to? Koju to vrednost imaju
vasi zivoti kada vam je jedini cilj agresija, mrznja, linc?

'Ljudi su svesna bica'. Ko vas je bre to slagao?
Ljudi, epa dragi moji, veliki deo nas su gamad.
Neobrazovana pecinska stvorenja. Marionete
lutkara iz senke.

Culi oni da fudbal i nije bitan. Kunu se u patriotske pesme.
Kako se zavrsila utakmica? Koja utakmica?
Predstava je uspesno odigrana. poklici su tu.
Pocinilac je heroj, vec se mole pred njegovom slikom,
klece pred Alahovim sinom, usklicu ime, slave 'pobedu'

A nad cim, ili kim slavite pobedu?
Koga ste pobedili?

Ubelezite jucerasnji dan, kao drzavni praznik,
slavite dostignuce nekog iskrivljenog cilja.
Ali ne usudjujte se da se nazivate ljudima.

Tuesday, 14 October 2014

Autobusom do pakla

Kako zamisljam put za pakao? Pa, kao cekanje autobusa.
A sam pakao? Kao voznju autobusom.
Jutarnjim, vecernjim, u vreme spica ili ne, nije ni bitno.

Jutro je.
7sati 25minuta.
Pomalo prohladno.

Autobus je posve pun. Ovo je prva stanica, a bus krece za 5 minuta.
Mali ljudi koji na ledjima tegle velike, sarene ranceve, ucinise da autobus lici na vasar.
Previse roze boje, devojcice u teksas suknjicama i sarenim carapicama, a decaci koji su tek otkrili cari dezodoransa pa ga sad zloupotrebljavaju.

Nema mesta da se sedne.

To bas utice na moje, jos uvek ne probudjeno raspolozenje.

Kada je mirisljavo, sareno zabaviste napustilo autobus (sto je bilo na drugoj stanici)
u autobusu ostaju samo odrasli, obuceni u ne tako vesele boje
i licima prepunim ocaja. (Sigurno svi oni mrze posao.
Sto nemaju kola.
Sto se voze autobusom.
Sto su morali da stoje.
Sto im je gomila dece izgazila upravo ociscene cipele.
Sto nisu popili do kraja jutarnju kafu.
Sto je danas utorak.)

"Karte na pregled! Ima li jos koga bez karte?!"
ponavlja neumorno kondukter dok seta u fluorescentnom prsluku.
Sitni novac pocinje da lupa po podu,
zveckanje se prosiri kroz ceo autobus.
Kondukter uz psovanje u bradu, pocinje da pokuplja novac.

Ostali gledaju kroz prozor.

Niko se ne pomera.

Niko ne pomaze.

Svi vec odavno naviknuti da samo gledaju.
Gledaju, bez reakcije.

Legenda kaze da postoje autobusi u kojima se cuje muzika.
Sve sto ja cujem je uznapredovali razgovor devojke pored mene
Koja pljuje, po svemu sudeci, sad vec bivsu najbolju drugaricu.

Ne znam jesu li ljudi postali iritantniji, ili sam ja postala osetljivija?

Decko stoji malo ispred mene, sa cudnom frizurom,
koja bi trebalo da izgleda kao da se sad probudio,
a kapiram da hvata signal za HBO.

Covek u isprljanim sivim pantalonama
mirise na njivu.

Majka sa malim detetom, koje
cudno pogleda svakog ko mu, u prolazu, dotakne ruku
i jezivo se osmehne.

Karirani sako slaze se sa kravatom coveka, koji upravo izlazi,
ali ne i sa belim kacketom na glavi.

Cura nasminkana za izlazak, sa oblakom mirisljavog parfema
usla je u bus.

7sati 45minuta.

Osecam da mi se mirisi ljudi lepe za kozu.
Smrad njihovih uzaludnih zivota uvlaci mi se u garderobu.

7sati 53minuta.

Na plocniku sam,

Jednu devojku sam slucajno nagazila,
a nedokazanu babu malo gurnula.
Dok sam izlazila iz pakla.






Monday, 13 October 2014

I onda svi zacutase.

Dakle, dan je divan. Sredina oktobra, leto, kao da nije bilo leto,
prosle nedelje besnela je jesen, a danas 28stepeni,
Svi u majcama, golih stomaka, grudi.
Momci opet pokazuju izdepilirane noge (pticice crvkucu, opet je prolece).
Kafic pun.

Jedva smo nasle mesto napolju,
sele smo, a sa stola jos nisu pokupljene solje predhodnih gostiju.
Ona ostavlja torbu na stolici do svoje. Otvara je. dok joj ruka pomalo drhti.
Vadi paklu, izvlaci cigaretu. Cuje se klik upaljaca i oblak dima izlazi iz njenih usta.
Ruka je mirna.
a u ocima joj poigrava odsjaj zapaljene cigarete.

Konobarica napokon dolazi. Sklanja prazne solje.
A mi narucujemo kafu, sa nadom da ce da bude jaka, da 'dize iz mrtvih', sto bi se reklo,
jer nam to sada treba.

Pocinje jos jedna epizoda ispiranja usta sa kolegama,
i jos zanimljivijim koleginicama.
Konobarica donosi kafu i praznu pikslu, posto u onoj vec dogoreva druga cigareta.
I naravno, poznato pitanje; "Sifra za vajrles?".
Odpijamo po gutalj kafe. A kafa je obojena, podgrejana, voda sa ukusom kafe,
pre ce u grob da me otera nego iz istog da me digne.

Tek sad shvatam da obe drzimo mobilni u rukama,
kucajuci sifru koju je konobarica rekla.
I onda krecu razni instagrami, fejsbuci, tviteri, tamblri i ostali pinteresti.
I eto ti drusvteni zivot pubertetlija u jednoj recenici.

Dalji razgovor sve o se na uzdahe, kao reakcija na sliku kola koja nikada necemo imati,
ili nekog usputnog komentara o slici lokalne sponzoruse.
Tu i tamo se provuce po koji podsmeh
upucen curici koja proslog meseca upisa prvu srednje a vec je prepicka po diskotekama.

I popismo kafu.
Napunismo jos 2 piksle.
Platile racun i otisle.


A razgovor se zavrsio onda kad je konobarica rekla sifru za vajrles.

Sescemo mi i sutra tu na kafu.
Kafu bez ukusa. u kaficu u kom niko ne prica.
Gde se vesti citaju na netu.
Gde se ljudi smeju 9gag-u.
I gde se uzdise za slikama na instagramu.

I sledece nedelje.

I za dva meseca.

Dok ne naucimo ponovo da pricamo o zivotu.