Monday, 29 December 2014

Rekla je o prvom snegu

Predug je put prosla da bi se nastanila na mojoj usni. Toplota mog daha ju je sprzila. A hladnoca njenog dodira ispunila me radoscu. Napokon pada sneg.

Vec godinama Novu Godinu docekujemo na suvom asfaltu, petarde se ne guse u dubokom snegu, a stopala su suva u novim cipelama. Ovog puta nece biti tako. Sneg je neprestano padao gotovo celog dana, a sudeci po ulicama i cele noci. Napokon!

Svaka pahulja koja nadje utociste na nasem licu ili u nasoj kosi poslata je sa ciljem da nas nasmeje, da probudi detinju radost u nama i natera nas da se prisetimo nekih davnih misli. A ona koja svoji put zavrsi na kolovozu, da iznervira vozace, no dobro, ja im oprastam, trebali bi i vi. Iskreno se radujem snegu, neki to opravdavaju time sto sam rodjena zimi, ali nije ni bitno. Sneg je, i ja sam srecna.
Pazljivo hodam po zaledjenom asfaltu, sneg mi je na cizmama i ja se osecam kao malo dete, dok vec po treci put pokusavam da izbegnem pad. Zaustavljamo se ispred izloga i gledamo potencijalne novogodisnje kombinacije, a onda mi paznju odvlaci pahulja u kosi, koju je vetar naneo cak ispod kapuljace. Opet se osmehujem.

Oni iznervirani snegom, ljutito koracaju, a sigurna sam da se raduju novoj godini, gde ce ponovo, po ko zna koji put, u ponoc doneti vazne odluke o svom zivotu, kojih se verovatno nece pridrzavati. Ne mogu da prihvatim da se ne osecaju svi kao ja. Ta belina snega, cak i u ovom sivom grradu treba da probudi ono najcednije u nama. Da zamaskira lose misli, makar i na kratko.

Period pred sam docek ljudi provode troseci novac o kome ce se raspravljati tek nakon proslave. Svi bi da u novu godinu zakorace sa novim stvarima, jer u tome i jeste cela poenta. Novo! Pozeli novu zelju, kad se vec stara nije ostvarila. Obuci novu garderobu, da u narednu godinu udjes kao nov covek hladne glave (uci ces pijane, u najmanju ruku, nemoj da se lazemo). Crvena boja, ove kao i svake predhodne godine, ispunjava izloge. 'Crveni donji ves za srecu u ljubavi', kazu. Verujes?

Jos od najranijih dana uceni smo da je ovo period kad' se veruje i zeli. Veruje u caroliju. Veruje u Deda Mraza koji je ostavio poklon ispod jelke. Veruje u bolju godinu. U srecne dane. U zivot.
Ne prestaj da zelis bolje, da verujes u caroliju. Vec sa osmehom na licu pogledaj u nebo. I zatvorenih ociju pruzi srecan kraj pahulji koja ce upravo zavrsiti svoj zivot, mozda cak i na tvom nosu. Budi Rudolf! Budi neciji Deda Mraz, postaraj se da niko ne prestane da veruje u magiju zime.

A onda? Onda odi do prvog kafica sa velikim prozorima. Naruci kuvano vino, ili caj, ili veliku toplu cokoladu. I gledaj. Gledaj magiju. Okruzen praznicnom atmosferom, sedi i posmatraj. Mozda i vidis crvene sanke na nebu vodjene irvasima, koje se vesto kriju izmedju gustih pahulja, i u njima veliku vrecu poklana. Neki od njih mozda padne bas tebi u krilo. 

Saturday, 6 December 2014

Petak vece.

Nekad je petak bio sinonim za slobodu. Vikend pocinje jos od ranog podneva, euforija u glasu. Smeh svuda. Sada medjutim, kad sam neznatno starija, petak u meni ne budi nikakvu specijalnu radost. Sta je petak za studenta? Dan kao i svaki drugi.

Petak vece. Izasla ranije da se promajem (jedna moja profesorka je svojevremeno pricala da mi tinejdzeri glumimo zivotinje, prvo smo 'zujali' kao muve, pa 'blejali' kao ovce, sta bi sad rekla ne znam. Ona je otisla u penziju, a ja sa skolom dalje). Prvo kafa sa deckom. Jos je rano pa su kafici prazni. I posle dvosatnog ispijanja kafe idemo dalje. Onda sa drugaricom uzaludna setnja u trazenju mesta u nekom drugom kaficu, jer zaboga sad je vec i zvanicno pao mrak, pa je prazan sto u kaficu u centru, kao dobitni tiket. Kad smo napokon sele (neki sto na prolazu, gde me zakaci svaka druga budala), posle standardne trac partije, krecu dogovaranja- Sta dalje? Pff, zaista. Sta dalje? Sta se petkom desava?! Izgleda nista. A evo i zasto...

Kafic radi do 12, jos par nas je ostalo. Pola 1 je. Kapiram da se konobar jede sto nam nije pljunuo u pice. A mozda i jeste, ako smo zaboravile da se nasmejemo uz 'Dobro vece'. Nego skretoh s' teme. Odlucile smo da ispratimo par gradskih desavanja, malo medju ljude (uglavnom pijane). Da se oslobodimo nakupljenih frustracija, i malo 'izdivljamo' kako se ovde popularno kaze, da ne kazem provedemo.

Izlazimo iz zadimljenog kafica. Neocekivani nalet hladnog vazduha. Dolazi zima. Prvo mesto je 'klub' u koji, bar ja, idem samo cetvrtkom, i bila sam blago receno, zacudjena kad sam videla da radi i petkom. Jedno pice, taman da vidimo sta ima i idemo dalje. Nema nista. Tako da bez pica, izlazimo iz polupraznog lokala. Opet hladnoca.

Sledeci 'klub'. Malo puniji od predhodnog, nista specijalno. Nedovoljno da probudi uspavalu euforiju. Ne znam sta se desilo, jesu li ljudi poceli mnogo kasno da izlaze, ili petkom svi posecuju sastanke tajnih drustva i privatne orgije (ako neko zna, molim da mi se oda tajna univerzuma). Resene smo kuci da odemo, posto se jos uvek nista ne desava. Entuzijazam nam je seo u taxi, jos pre sat vremena, i zapalio kuci.

Ispada poziv za neku kafanu, Vec je prekasno da se pocinje sa pijancenjem. Ulazimo na kratko. Nema svrhe provesti previse vremena tamo, pogotove ne trezan. Nas dve najobucenije, cak se i konobarima u uniformi vidi vise koze nego nama. Devojke pokusavaju da izvrse samoubistvo na nekim previsokim stiklama. Momci uveliko pijani (u najboljem slucaju) nit' znaju sta muvaju, niti kome pice placaju. Kafana, razumete to. Tamo stvari tako funkcionisu.

Posle pola sata. Prateci tragove entuzijazma i mi smo zapalile kuci.