Friday, 21 November 2014

Vecito pitanje

Lezis.
Osecas kako se sveze pokosena trava probija kroz tkanine koje su na tebi. Tvoje lice obasjano je svetloscu punog meseca. tvoja dusa je mirna. Vetar se provlaci kroz garderobu. Trazi utociste u tvojoj kozi. Jezi te. Hladnoca ti prija. Opusta te. Unosi mir u misice, klizi do srzi tvoj bica. Oko tebe je tama. Tama protkana svetloscu galaksije. 

Galaksija. Univerzum. Beskonacan prostor, i ti u njemu. Svi mi. I jos na milione njih. Osecas energiju? Ne vidis ih. Nema potrebe. Znas da su tu. Ili si ti tu? Neki buduci ti, neki prosli ti.
Vreme prolazi. Da, prolazi, kazu, to je cinjenica. Ali... Ali kojom brzinom? 60 minuta u jednom satu? 24 sata u jednom danu? Zasto ne sat duze, ili par sekundi. Mozda...

Vidis otiske zvezda koje su pre milion godina bile tu. Mozda su jos uvek. Dokle god posmatras vreme stoji. Nista se ne menja. Tu si. Na zemlji. Mnogo ispod neba. Lezis. 

Vreme je iluzija. Za tebe. Za sve. Ali, u kojoj galaskiji? Samo u ovoj? Mislis da vreme nema smisla. Tece. Uporno i konstantno. Ali znas, nikad istom brzinom. Zrna peska tromo prolaze kroz otvor. Ili ipak ne... Ne znas koliko je sati. 

Svaki deo tvog tela prijanja uz zemlju. Gravitacija. Drzi te da ne poletis, cvrsto i strogo. Nevidljivim okovima veze te, drzi da se ne uzdignes previse. Ali sta je gore? Sta gledas? Sta ispunjava tamu? Ne znas, nikada i neces. Bar ne potpuno. Ne ni malo, zapravo. Tek jedan maleni deo. Bice ti poznato jedno zrno pescano sata. Jedna kap mora. Premalo. 

Zivimo u ovom vremenu, sa beznacajno malim znanjem o svemu. A u ovom vremenu, zivece i nasa deca.. Jer to je sve sto poznajemo. Trazimo bica ciji lik ne znamo. Trazimo ih negde. Putujemo nigde. Gde ici kada su mogucnosti neogranicene? Svugde? Ali odakle poceti...? 

Mozda kada vreme bude teklo sporije. Kada dan bude trajao 67sati. Bi li tada uspeli da naucimo sve? Da vidimo i svhatimo sve? Da dobijemo jos koju godinu. Da li bi to bilo dovoljno?



Thursday, 13 November 2014

Rekla je o vinu

Otvaras flasu,
sklanjas povez sa ociju.
Pustas da svetlost prodre do kostiju
Da se nastani u njima

Sklanjas cep predrasuda
Pustas zivot u sebe
Otpijas gutalj.

Tecnost klizi
niz tvoji jezik,
krv ponovo tece tvojim telom,
Tamna kao brige
Koje brise purpurna boja
tvojih usana.

Drzis casu lagano.
Uzivas.
Vino te oslobadja
Opusta
Mami osmeh.
Otklanja misli
koje su pritiskale napacen um.

Slobodan si.
Do kraja case,
flase
Mozda prekratko,
ali slobodan si!
Slobodan da
mislis i kazes
osetis i uzivas.

Um postaje zamagljen,
Spusta se zavesa
preko stvarnosti.
Ne obracaj paznju na nju!
Ne veceras.

Slobodan si
da mislis i kazes
volis i prezires.

Friday, 7 November 2014

O pesmi

Citala bih pesme,
zaista.
Nije do mene,
Ali ne razumem.
Ne zivim njihov zivot
Ne znam njihovu pricu
Samo pesme
Mozda je to
Nekima i dovoljno
Meni ne.
Hocu reci
recenice
stranice ispisane iskustvima.
Zeljama
Ceznjama
Hocu da znam,
a ne da predpostavim.
Vase vidjenje.
A ne moju interpretaciju.
Opise njene kose na suncu
Zvuk njegovog smeha u mraku
Vase reci
ispisane na papiru
citane mojim glasom
Prozivljene u mojoj glavi.
Ali vase reci
Vase recenice
i vasu pricu
Ne neke male
kratke
strofe
bez ikakvog smisla 
na prvi pogled.
Hocu da mi se niz obraz
spusti suza dok citam o smrti.
Da mi se u ocima vidi odjaj 
njenih ociju, dok prica sa njim.
Da pobegnem iz 
ovog nistavila
na duze vreme
Da se probudim u nekom drugom veku
da upoznam neke druge ljude
da volim neke druge stvari
da ostanem
jos malo duze
duze od nekoliko strofa,
duze od jedne misli,
da me miris kafe
vrati
u zivot.
Koji su ziveli mnogi.
Koji ce ziveti mnogi.
U kom citam
o nekom tudjem zivotu
koji sigurno
i sad zivi neko
neko vec jeste
a neko ce tek.
Jel to previse?
Trazim da pisete vise
da ne ostajete
nedoreceni
da ne ostavljate mesta za spekulacije.
Pogresno ce shvatiti!
Zar treba dopustiti 
da te pogresno shvate
Kako onda znas
da je tvoja poruka preneta?
Da su tvoja osecanja shvacena?
Kako znas da si pomogao nekom
Da nisi nekog gurnuo sa krova
Zakopao nekog zemljom
iz koje nece ustati?