I onda svi zacutase.

Dakle, dan je divan. Sredina oktobra, leto, kao da nije bilo leto,
prosle nedelje besnela je jesen, a danas 28stepeni,
Svi u majcama, golih stomaka, grudi.
Momci opet pokazuju izdepilirane noge (pticice crvkucu, opet je prolece).
Kafic pun.

Jedva smo nasle mesto napolju,
sele smo, a sa stola jos nisu pokupljene solje predhodnih gostiju.
Ona ostavlja torbu na stolici do svoje. Otvara je. dok joj ruka pomalo drhti.
Vadi paklu, izvlaci cigaretu. Cuje se klik upaljaca i oblak dima izlazi iz njenih usta.
Ruka je mirna.
a u ocima joj poigrava odsjaj zapaljene cigarete.

Konobarica napokon dolazi. Sklanja prazne solje.
A mi narucujemo kafu, sa nadom da ce da bude jaka, da 'dize iz mrtvih', sto bi se reklo,
jer nam to sada treba.

Pocinje jos jedna epizoda ispiranja usta sa kolegama,
i jos zanimljivijim koleginicama.
Konobarica donosi kafu i praznu pikslu, posto u onoj vec dogoreva druga cigareta.
I naravno, poznato pitanje; "Sifra za vajrles?".
Odpijamo po gutalj kafe. A kafa je obojena, podgrejana, voda sa ukusom kafe,
pre ce u grob da me otera nego iz istog da me digne.

Tek sad shvatam da obe drzimo mobilni u rukama,
kucajuci sifru koju je konobarica rekla.
I onda krecu razni instagrami, fejsbuci, tviteri, tamblri i ostali pinteresti.
I eto ti drusvteni zivot pubertetlija u jednoj recenici.

Dalji razgovor sve o se na uzdahe, kao reakcija na sliku kola koja nikada necemo imati,
ili nekog usputnog komentara o slici lokalne sponzoruse.
Tu i tamo se provuce po koji podsmeh
upucen curici koja proslog meseca upisa prvu srednje a vec je prepicka po diskotekama.

I popismo kafu.
Napunismo jos 2 piksle.
Platile racun i otisle.


A razgovor se zavrsio onda kad je konobarica rekla sifru za vajrles.

Sescemo mi i sutra tu na kafu.
Kafu bez ukusa. u kaficu u kom niko ne prica.
Gde se vesti citaju na netu.
Gde se ljudi smeju 9gag-u.
I gde se uzdise za slikama na instagramu.

I sledece nedelje.

I za dva meseca.

Dok ne naucimo ponovo da pricamo o zivotu.