Friday, 18 April 2014

Mazohizam

Kada treba prestati zeleti nedostizno? 

U kom trenutku valja reci ‘Dosta je, odustajem’?
 Ceznja za onim nedostiznim razara dusu,
 muci telo do granice bola, unosi nemir. 

Stvaran svet postaje nebitan. U snovima, 
ceznja, koja kao dzelat terorise telo i um, 
stvara novi svet.
Onaj izmisljen. 
Onaj ruzicast. 
Valja li to? Onda nas stvarnost udari 
kao talas 
o veliku ostru stenu. 
Izadjemo izmoreni 
od zelja, optereceni od snova, 
sa oziljcima isuvise dubokim 
da se sami zacele. 

I onda, opet pitam- kada treba reci- 'Dosta je?’. 

Sunday, 13 April 2014

Zveri

Zbog jednog pogleda dugo je isla sa osmehom na licu. Zar je moguce da je pogled jednog gospodina toliko uzdigao njeno samopouzdanje?
-Ali on nije gospodin.
To je izumrela vrsta koja ne koraca ulicama ovog sveta.
Naci pristojnu osobu, vrednu postovanja, u ovom veku? Skoro pa nemoguce.
Maske imaju previse boja. Lica zveri premazana su veselim tonovima,
lako mogu prevariti one naivne.
Prva kisa.
Prva kisa sprace boje.
Vetar ce oduvati masku.
Ostace iskarikirano ljudsko lice koje skriva...
Jedino se vredi nadati,
da se ispod ljudskog lika ne krije cudoviste.
A zivotinja?
Ona je zagarantovana.
Oni lakoveri, pokolebani bojama, mogu se prevariti i sa zivotinjom, podeliti
snove.
Otvoriti dusu, i pustiti je da zaviri unutra.
Zivotinja.
Zadrzace se malo. Prosetati. Oboriti po koju stvar i nestati.
Cudoviste ce ostati duze.
Upijace energiju,
razmislajnja. Hranice se tugom, nezadovoljstvom.
Otrovace neiskvaren um.
Tiho ce vladati duhom. Sprecavajuci ga da se oslobodi. Ponovo progleda.
Brisace stvari svet. I ponovo naslikati...
novi.
Po svom uverenju. A onda,
kada nestane i poslednja senka stvarnog sveta. Onda ce nestati.
Cudoviste je zavrsilo vajanje podlozne duse.
Odlazi.
Ostavlja duh da odoleva silama zivota.
Napusta je. Dusa ostaje sama.
Jos uvek sputana resetkama sumnje. Ne ume da se oslobodi.

Dugo je zavisila od cudovista. 

Saturday, 12 April 2014

Jeste li srecni?

 Jeste li srecni Vi, Vi sto hodate ovim tlom. 
Vi sto postojite. 
Ili bolje, jer se osecate kao da zivite? Samo postojanje ne cini zivot. 
Jeste li srecni?
Setate ovim ulicama, namokrenim kisom. 
Hodate kroz senke. 
Jel vase lice obasjanoo suncem? Osecate to? 
Kako se zrak prolecnog sunca igra na vasim jagodicama. 
Kako nestaje u senci vase kose. 
Ckiljite. 
Svetlost jos uvek nije prodrla u vase oci. Hoce li ikad? 
Zar vas toliko zadovoljava postojanje na ovom svetu? 
Jeste li srecni? 
Imate li ideale? 
Ciljeve? 
Moral? 
Imate li dusu. Vi, da, bas Vi. Vi sto postojite. Izmodelovani vremenom mrznje, 
Ocaja. 
Jel zivite?
Jeste li nekad bez razloga bili srecni? 
Srecni zbog sunca.
Srecni zbog kise.
Srecni zbog mesecine koja prkosi mraku.
Jeste li? Pitam Vas?! Da li me cujete? 
Izgledate zbunjeno. Gledate li? Zar ne vidite svet? 
Vetar vam siba lice, opominje vas. Osecate li? 
Pocnite da zivite. To vam se vreme podsmeva. 
Tromi ste.
Mrtvi u vremenu.
Bezivotno hodate ulicama. Samo postojite.
Vi zapravo,
I nikada nece umreti.
Samo cete nestati.
Prestacete da hodate ulicama.
Prestacete da postojite.
Necete umreti.
Ali,
Neka vas to ne tesi.
Jer,
Umiru samo oni koji su ziveli.
Oni koji su bili srecni.



11.04.2014.