Saturday, 13 June 2015

Bioskop

Koračaš kroz dug hodnik. Na njegovom kraju velika, teška vrata, tapacirana crvenom tkaninom. Mekom, već dotrajalom. Ustajao miris , tela onih koji su ovde bili pre tebe. Zagušljivo i teško. Toplo, jos uvek ispunjeno entuzijazmom tvojih prethodnika.

Sedaš u veliku, crvenu stolicu, uz blagu škripu kao da te opominje da to, što si ovde i nije najpametnija stvar. Udobno si se smestio, telo ti je propalo u sedište ograničeno pohabanim rukohvatima. Kao i tvoj um. Ježi te dodir ruke koja je pored tebe (povratak u stvarnost). Smestili ste se, i sad ostaje samo da čekaš. Čekaš da ispuniš veliko, belo platno slikama. Svojim viđenjem stvarnosti. 

Boje se haoticno kreću. Polako se pretvarajući u smišljene slike. Gledaš ispunjen euforijom. Mrak pojačava doživljaj. A telo, koje je pored tebe, telo čiju ruku osećaš blago do svoje, pruža ti sigurnost. U novi svet, koji je oslikan na platnu,ne ulaziš sam. Mnogi su ispunjeni istom izglubljenom dušom, nalik tvojoj. Slike se smenjuju, jedna za drugom, muzika te opušta, upotpunjuje priču. Gledaš nemo. Oduševljen. Ali nije uvek tako, nekada priča nije dovoljno dobra da te izvuče iz stvarnosti. Prisvoji i načini od tebe glavnog junaka. Sve su priče uveliko ispričane, prepričane i dorađene, sve boje su već mnogo puta pojačane. Zasitio si se istim slikama i želiš nove. Želis poznati glas koji priča novu priču. Starog glumca koji prolazi kroz nova iskušenja, koji se sučeljava sa nekim drugim demonima. Neku novu ljubav zato što stara nije uspela. Tuđu priču, zato sto si umoram od svoje.

Zato si i ovde.

Na ovom zagusljivom i mračnom mestu. Ometa te krckanje cipsa i kokica. Ne možeš u potpunosti da se prepustiš. Možda u tome i jeste stvar, da naučis. Da naučiš da se ne obazireš na sve. Da uživaš u tom vremenu koje si posvetio sebi, sebi tom drugačijem svetu. Želis da doživis svaki trenutak, um ti je otvoren i upija svaku sliku, svaki zvuk. Nemas puno vremena i bolje da ga iskoristiš i da se potpuno opustis. Biće ti lakse. Biće nam lakše. Um i telo su ogoljeni, draži ih svaka boja, svaka senka, i svaki šum, svaki dodir i sećanje,

Sediš u velikoj crvenoj stolici. Udobno si se smestio, telo ti je propalo u sedište ograničeno pohabanim rukohvatima. Osećaš toplotu tela pored sebe. Očiju čvrsto prikovanih za platno, dušom u novom svetu. Već sledeceg trenutka boje su se vratile u kutiju. Platno je crno ispunjeno belim slovima- imenima onih koji su učestvovali.

Završna muzika. Mirna i prijatna. Lagano te otpusta od sebe. Priprema te za jako svetlo koje sledi. Uz miran izdisaj zatvaraš oči. Svetla se pale. Par trenutaka svi sede. Lagano ustaju, neki oduševljeni, neki rastrojeni dešavanjima, a neki prosto zahvalni na novom pogledu na svet. I novoj ideji. Sad već uzurbano koračaju. Prolaziš ponovo kroz velika vrata.
Tu sam, korak iza tebe. Meni se i ne žuri da izadjem. To su ipak vrata stvarnosti. Do sledećeg puta nećeš ponovo doživeti ovakav svet. Pusti me da uživam još malo. Da shvatim priču. da razumem junaka, da se osvrnem na njegove probleme. Moji su mi dosadili.