Vecito pitanje

Lezis.

Osecas kako se sveze pokosena trava probija kroz tkanine koje su na tebi. Tvoje lice obasjano je svetloscu punog meseca. tvoja dusa je mirna. Vetar se provlaci kroz garderobu. Trazi utociste u tvojoj kozi. Jezi te. Hladnoca ti prija. Opusta te. Unosi mir u misice, klizi do srzi tvoj bica. Oko tebe je tama. Tama protkana svetloscu galaksije. 

Galaksija. Univerzum. Beskonacan prostor, i ti u njemu. Svi mi. I jos na milione njih. Osecas energiju? Ne vidis ih. Nema potrebe. Znas da su tu. Ili si ti tu? Neki buduci ti, neki prosli ti.

Vreme prolazi. Da, prolazi, kazu, to je cinjenica. Ali... Ali kojom brzinom? 60 minuta u jednom satu? 24 sata u jednom danu? Zasto ne sat duze, ili par sekundi. Mozda...

Vidis otiske zvezda koje su pre milion godina bile tu. Mozda su jos uvek. Dokle god posmatras vreme stoji. Nista se ne menja. Tu si. Na zemlji. Mnogo ispod neba. Lezis. 

Vreme je iluzija. Za tebe. Za sve. Ali, u kojoj galaskiji? Samo u ovoj? Mislis da vreme nema smisla. Tece. Uporno i konstantno. Ali znas, nikad istom brzinom. Zrna peska tromo prolaze kroz otvor. Ili ipak ne... Ne znas koliko je sati. 

Svaki deo tvog tela prijanja uz zemlju. Gravitacija. Drzi te da ne poletis, cvrsto i strogo. Nevidljivim okovima veze te, drzi da se ne uzdignes previse. Ali sta je gore? Sta gledas? Sta ispunjava tamu? Ne znas, nikada i neces. Bar ne potpuno. Ne ni malo, zapravo. Tek jedan maleni deo. Bice ti poznato jedno zrno pescano sata. Jedna kap mora. Premalo. 

Zivimo u ovom vremenu, sa beznacajno malim znanjem o svemu. A u ovom vremenu, zivece i nasa deca.. Jer to je sve sto poznajemo. Trazimo bica ciji lik ne znamo. Trazimo ih negde. Putujemo nigde. Gde ici kada su mogucnosti neogranicene? Svugde? Ali odakle poceti...? 

Mozda kada vreme bude teklo sporije. Kada dan bude trajao 67sati. Bi li tada uspeli da naucimo sve? Da vidimo i svhatimo sve? Da dobijemo jos koju godinu. Da li bi to bilo dovoljno?