O pesmi

Citala bih pesme,

zaista.

Nije do mene,

Ali ne razumem.

Ne zivim njihov zivot

Ne znam njihovu pricu

Samo pesme

Mozda je to

Nekima i dovoljno

Meni ne.

Hocu reci

recenice

stranice ispisane iskustvima.

Zeljama

Ceznjama

Hocu da znam,

a ne da predpostavim.

Vase vidjenje.

A ne moju interpretaciju.

Opise njene kose na suncu

Zvuk njegovog smeha u mraku

Vase reci

ispisane na papiru

citane mojim glasom

Prozivljene u mojoj glavi.

Ali vase reci

Vase recenice

i vasu pricu

Ne neke male

kratke

strofe

bez ikakvog smisla 

na prvi pogled.

Hocu da mi se niz obraz

spusti suza dok citam o smrti.

Da mi se u ocima vidi odjaj 

njenih ociju, dok prica sa njim.

Da pobegnem iz 

ovog nistavila

na duze vreme

Da se probudim u nekom drugom veku

da upoznam neke druge ljude

da volim neke druge stvari

da ostanem

jos malo duze

duze od nekoliko strofa,

duze od jedne misli,

da me miris kafe

vrati

u zivot.

Koji su ziveli mnogi.

Koji ce ziveti mnogi.

U kom citam

o nekom tudjem zivotu

koji sigurno

i sad zivi neko

neko vec jeste

a neko ce tek.

Jel to previse?

Trazim da pisete vise

da ne ostajete

nedoreceni

da ne ostavljate mesta za spekulacije.

Pogresno ce shvatiti!

Zar treba dopustiti 

da te pogresno shvate

Kako onda znas

da je tvoja poruka preneta?

Da su tvoja osecanja shvacena?

Kako znas da si pomogao nekom

Da nisi nekog gurnuo sa krova

Zakopao nekog zemljom

iz koje nece ustati?