Krvari(mo)
Koračalo se nekad tim planinama. Ne ti. Oni, Oni, iz čije smo krvi potekli.
Sada se nad njima nadvija magla, gusta i siva. Zatrovana idejama, decenijama smišljanim.
Generacije su rasle pod njenim okriljem. U podnožju te planine kuli su se planovi.
Zasedanja su bila česta. Na stolu, pored ruku vizionara, sijao je metal. Dok se beli prah nalazio u odelu svakog od njih. Na sredini stola karta. Dugo se pričalo, vagalo. Kockice su išle iz ruke u ruku. Figurice se pomerale. Osvajale se teritorije, dok je metal, uz po koji zveket, mirno stajao. Ideali su šarali kartu, menjali nazive i pomerali granice. Frustracije njihovih neispunjavanja punile su cašu.
-godinama tako.
Ideje su rasle. Grandiozno se nadvijajući nad stolom. Soba je ipak bila previše mala. Arogancija je rasla. Šake su udarale o sto, lagano klateci cašu. Kapi su se prosipale, sejući otrov. Jedva primetno. Gotovo naivno. Utapale se u kartu, Pravile svoj put ka njenoj srži. Tu se širile, natapajući je, kvaseći je svojim željama- trujući njenu krv.
-godinama tako.
još jedan krug
Sijalica u sobi, baca senke. Dim krije lica. Odsjaj metala. Zvuk kockica po drvenom stolu, udarac rukom. Ovog puta nešto jaci- fatalniji. Časa pada. Ta otrovna tečnost napokon je slobodna, Gmiže po stolu, kvaseci ruke. Meša boje sa karte, Napokon crvena- krvlju natopljena, očajem i vriskom prožeta. Metalom oštećena. Smeh, gromoglasan i strašan smeh. Aplauz, oduševljenje. 'Gotovo je sa igranjem', shvatili su (mi ćemo tek). Crvena fleka se širila, a oduševljenje je raslo. Metal prestaje da zvecka, Čuju se jaki zvuci, životinjskog udaranja metala o sto, o metal, o cigle i ljudsko meso.
To više nisu figurice koje preleću preko karte. To su koraci krda čudovista koji, besnih očiju, gledaju u svet. Krvavih ruku ostavljaju tragove na svakom zidu koji dotaknu, Razaraju miran zivot, koji se svi pretvaramo da vodimo. Skidaju povez sa svakog od nas. Pucaju u glavu, rastržu srce i cepaju dušu.
Da li gledaš sad? Vidiš li? Nemoguce je sada skrenuti pogled, Sateran si uz zid, Na mestu gde se nekad, u cilju spasa, koracalo, sada se kuje smrt. Crni smog se nadvija, preti da opustoši zemlju, nahraniće je krvlju. Zatrovaće vazduh pogresnim idealima. Treba li se povuci? Telo je osakaćeno i krvari. dopuštas nemani da vlada? Više se ne pitaš. Godinama se ne pitaš. Vrištiš u agoniji i posmatraš. Posmatraš kako o zemlji, natopljenom tvojom krvi- odlučuju.
Sada se nad njima nadvija magla, gusta i siva. Zatrovana idejama, decenijama smišljanim.
Generacije su rasle pod njenim okriljem. U podnožju te planine kuli su se planovi.
Zasedanja su bila česta. Na stolu, pored ruku vizionara, sijao je metal. Dok se beli prah nalazio u odelu svakog od njih. Na sredini stola karta. Dugo se pričalo, vagalo. Kockice su išle iz ruke u ruku. Figurice se pomerale. Osvajale se teritorije, dok je metal, uz po koji zveket, mirno stajao. Ideali su šarali kartu, menjali nazive i pomerali granice. Frustracije njihovih neispunjavanja punile su cašu.
-godinama tako.
Ideje su rasle. Grandiozno se nadvijajući nad stolom. Soba je ipak bila previše mala. Arogancija je rasla. Šake su udarale o sto, lagano klateci cašu. Kapi su se prosipale, sejući otrov. Jedva primetno. Gotovo naivno. Utapale se u kartu, Pravile svoj put ka njenoj srži. Tu se širile, natapajući je, kvaseći je svojim željama- trujući njenu krv.
-godinama tako.
još jedan krug
Sijalica u sobi, baca senke. Dim krije lica. Odsjaj metala. Zvuk kockica po drvenom stolu, udarac rukom. Ovog puta nešto jaci- fatalniji. Časa pada. Ta otrovna tečnost napokon je slobodna, Gmiže po stolu, kvaseci ruke. Meša boje sa karte, Napokon crvena- krvlju natopljena, očajem i vriskom prožeta. Metalom oštećena. Smeh, gromoglasan i strašan smeh. Aplauz, oduševljenje. 'Gotovo je sa igranjem', shvatili su (mi ćemo tek). Crvena fleka se širila, a oduševljenje je raslo. Metal prestaje da zvecka, Čuju se jaki zvuci, životinjskog udaranja metala o sto, o metal, o cigle i ljudsko meso.
To više nisu figurice koje preleću preko karte. To su koraci krda čudovista koji, besnih očiju, gledaju u svet. Krvavih ruku ostavljaju tragove na svakom zidu koji dotaknu, Razaraju miran zivot, koji se svi pretvaramo da vodimo. Skidaju povez sa svakog od nas. Pucaju u glavu, rastržu srce i cepaju dušu.
Da li gledaš sad? Vidiš li? Nemoguce je sada skrenuti pogled, Sateran si uz zid, Na mestu gde se nekad, u cilju spasa, koracalo, sada se kuje smrt. Crni smog se nadvija, preti da opustoši zemlju, nahraniće je krvlju. Zatrovaće vazduh pogresnim idealima. Treba li se povuci? Telo je osakaćeno i krvari. dopuštas nemani da vlada? Više se ne pitaš. Godinama se ne pitaš. Vrištiš u agoniji i posmatraš. Posmatraš kako o zemlji, natopljenom tvojom krvi- odlučuju.
Comments
Post a Comment