Tragom njegovih stopa

Kazu da nece uticati na nas izbor
-grese
Podsvesno, nenamerno, cesto vrlo suptilno,
modeluju nas!
Dogradjuju, menjaju
nevidljivim mastilom dopisuju
stvari koje cemo mi, za koju godinu,
pisati u biografiji.

'Nikada nemoj da ides tudjim stopama, jer nikada neces biti prva', rekao mi je jednom dok smo koracali kroz dubok sneg. Bilo je to odavno. Dok su moja detinja stopala stajala u jednom otisku njegove cizme. Mislila sam da je to najpametnija i najistinitija stvar koju mi je iko rekao.
Dok se napokon nisam probudila, par godina kasnije, shvativsi da ceo zivot gazim tamo gde je on ostavio tragove. Kroz taj isti, duboki sneg, koji mi je nekad bio tesko savladiva prepreka, gazim i sad. I opet, njegovim stopama. Koraci su veliki, osecam se toliko maleno, pokusavajuci da stanem na isto mesto gde i on, Kao da nisam porasla. I dalje sam mala.

Onda sam se smejala. Zajedno smo promrzlih lica uzivali u snegu. Rekla bih, da su zime tada bile blaze. Mozda su zime surovije prema odraslima.

Njegov raskorak je sada veci, nekad je bio obzirniji. Bila sam dete.

A sada?

Uporno se saplicem, i gazim negde pored, nekad u dubok sneg, nekad tik do ivice njegovog traga. Blizu, ali ne tu. Ne gde i on. Ne tamo gde mi je receno.
Pratim ga.
Ali se ne osecam lakse. Gusi me izmaglica koja se spusta i mrak koji nas okruzuje. Pratim njegov glas i uporno se saplicem. Izgubljena u beskrajnom kovitlacu sopstvenih misli koje zaslepljuje mrak i muk prirode.

Shvatam, prekasno je.

Vec odavno smo, odmakli od puta. I jedino sto cujem je njegov glas. Ne progovaram. Cesto samo klimnem glavom, i poslusno nastvaljam. Odavno nemam sta da kazem. Cutala sam kad' je trebalo da se prica. Sada? Sada je kasno. 'Koracaj', govori glas u glavi, 'nema ti druge', prekorava me. 'Kad si vec izabrala da koracas tudjim stopama i prihvatila da nikada neces biti prva, hodaj bar, dostojna osobe koju pratis!'